Staljinistički proces generalu 1Foto: FoNet/ Medija centar Beograd

Dođe li do razgrađivanja nove Jugoslavije saznaće se koliko smo mi sudije nevinih kostiju ugradili u njene temelje – jedne su od poslednjih reči Mihaila Đorđevića – Cvikeraša – Dražinog sudije, robijaša sa Golog otoka, koji je pod komunistima ostao bez posla, bez zuba, bez karijere i prezren i odbačen, kao pustinjak, umro na tavanu neke štale u Koceljevi.

Pre dokaza o staljinističkom procesu protiv Draže Mihailovića, jasno je da  Aleksandru Sekuloviću nikakvi dokazi ne pomažu jer on živi u virtuelnoj stvarnosti. Količina prezira koju Sekulović ispoljava prema srpskim nacionalistima karakteristična je za komuniste ratnog i posleratnog vremena. Srpski nacionalizam bio je njihov glavni neprijatelj. Zbog čitalaca navešću činjenice koje ukazuju da je Draža Mihailović surovo mučen i da je suđenje Draži bilo i suđenje Kraljevini Jugoslaviji.

Beogradski proces nije suđenje već prevara veka. Suđenje je imalo pažljivu političku pripremu jer je  bilo osnova za temelje nove, komunističke istorije koja će silom ući u naučne institute, školske udžbenike, u literaturu, muzeje,  univerzitete, filmove, fabrike, pesme…

Novi zakoni propisivali su najstrože kazne za svakoga ko bi se usudio da istoriju tumači drugačije, mimo smernica KPJ. I njihov, staljinistički vođa Broz, imao je poseban zakon kojim se štite njegov lik i delo i svaka kritika Broza surovo je kažnjavana.

Suđenje veka predstavljalo je kopiju čuvenih staljinističkih procesa koji su održavani u Moskvi pred Drugi svetski rat. Uz ideološka slaganja, finansiranje KPJ od strane Kominterne, jugoslovenski komunisti su dugovali Sovjetima i dolazak na vlast jer su ih upravo Sovjeti na vlast postavili. Nova Jugoslavija kopirala je u svemu SSSR na čelu sa Staljinom. Čuvena je floskula sovjetskih sudija: „Dajte mi samo ime čoveka, mi ćemo mu već naći krivicu.“ Zakoni su imali samo formu a presuđivala je komunistička partija. Sudije su sprovodile volju partije a ne zakona. Zakon je bio slovo na papiru a partija – zakon. „Između zakona i partijske discipline sovjetski sudija je dužan da izabere poslednje, jer je zakon samo formalni izraz partijske volje i discipline“ – govorio je Staljinov tužilac Višinski.

Svi Staljinovi recepti su bili preuzeti. Na optuženičkoj klupi sa Dražom sedeli su nedićevci i ljotićevci koji su upravo Dražine ljude predavali Nemcima i koji su ceo rat viđani sa Nemcima, Dragi Jovanović, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, Đura Dokić, Kosta Mušicki. U SSSR je Višinski zajedno optužio Buharina, bliskog Lenjinovog saradnika, koji nije imao veze sa gulazima i Jagodu i njegove saradnike, poznate inkvizitore. Tako se pravila predstava da su svi isti i da su pripadnici iste grupe.

Optuženi su za suđenje pripremani u istrazi u kojoj su primenjivane najsurovije, staljinističke, metode mučenja. Mučenja daju prednost, prednost straha. Ljudi se plaše za svoje živote. Mnogi optuženi torture nisu izdržali ili su izvršavali samoubistva. Njihova tela ostavljana su danima u ćelijama kako bi ih drugi gledali i znali šta ih očekuje. Onima koji su prošli torture predočavano je da ako pred sudom negiraju iskaze potpisane u istrazi, za vreme mučenja, da će se mučenja ponavljati.

Na suđenjima svi optuženi su govorili protiv sebe. Buharin je bio jedan od glavnih ljudi u SSSR, on je za Lenjina bio „budućnost Sovjeta“, bio je vodeći teoretičar marksizma i akademik član CK KP SSSR, jedan od vođa Kominterne, glavni urednik listova Izvestija i Pravda itd. Optužen je da je pripremao ustanak protiv režima sa seljacima, da je strani špijun, izdajnik Sovjetske Republike itd… Nakon tortura u istrazi Buharin je pred sudom izjavljivao da ponavlja sva potpisana priznanja, da je izdajnik sovjetske otadžbine, da je pripremao ustanak, da je špijun i da se slaže sa drugom tužiocem da je zaslužio najstrašniju kaznu jer su njegovi zločini nečuveni.

Od toliko miliona žrtava neki su preživeli i ostavili svedočenja kao prof. dr Vladislav Vilhorski: „Svoju žrtvu drže u istražnoj sobi nekoliko dana. Ne dozvoljavaju joj da zaspi. Takva procedura trajala je najmanje šest dana. Svaki je morao da kao kip stoji uza zid. Kad s nogu padne, ili ga nesvest obori, polivaju ga hladnom vodom i teškim kundacima vraćaju na noge… šamaranje, udaranje i pljuvanje u lice lakše padaju od udaraca po genitalijama…“

Slično je bilo i sa Mihailovićem. Postoje dokazi da je Mihailović na sebi osećao dejstvo neke tajanstvene droge, koja je povećavala njegovu izobličenost na suđenju. Smatra se da je reč o „meskalinu“, korišćenom u nacističkim i sovjetskim koncentracionim logorima. Posledice dobijanja meskalina su totalna apatija i indiferentnost, čak i u priznanju zločina koji nikada nisu izvršeni. Jedna injekcija ili prašak u kafi, hrani i sličnom, stvaraju osećanje blaženstva s refleksima i u očima i u ušima. Pacijent je indiferentan prema svemu i svačemu.  Ali, oseća strašan strah koji mu iz svake senke ugrožava život. Što se od njega traži to on i radi. On daje sasvim normalan utisak, ali su mu lice i oči donekle zažareni, podočnjaci naduveni. Svestan je kako ga je lako prinuditi da kaže ono što je u suprotnosti sa njegovom voljom. Pacijent počinje da gubi snagu volje a često tone i u dubine najvećeg očaja. Ne gubi svest. Na sva pitanja odgovara otvoreno. Ali on je u stanju da optuži i sebe, jer je i za to pripremljen. Uveren je da time obezbeđuje sebi slobodu…

Draža je stavljen na najstrašnije muke jer je bio najveći neprijatelj komunista. Britanski dopisnik The Revue of World Affairs, preko britanske obaveštajne službe, saznao je sledeće: „General je prvo doveden u zatvor u Beogradu. Sproveden je u sobu za mučenje Ozne i tamo je držan 74 sata. Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Tokom tog ispitivanja potpredsednik Vlade Edvard Kardelj je dva puta posetio zatvor… Mihailović se odupirao do poslednjeg, neopisivog mučenja. Tada je progovorio. Odnet je u svoju ćeliju go i neprepoznatljiv. Sada je pod tretmanom za oporavak da bi se pojavio na suđenju. Rečeno mu je, ako povuče jednu reč od izjave koju je dao, mučenja će se ponoviti.“

Zbog toga je i Draža prvog dana suđenja ponavljao da je postupak prema njemu bio veoma dobar, da nije mučen, ne, nikako, da je sve u istrazi potpisao dragovoljno. Ipak, posle trećeg odgovora Draža se trgnuo i rekao: „Ali, samo moje fizičko stanje bilo je takvo…“ – odmah je prekinut a sudija nije dao reč ni advokatu Joksimoviću da opiše tadašnje Dražino stanje. Scenario je bio sledeći, sudija postavi pitanje Draži i očekuje ponavljanje zapisnika iz istrage. Međutim, Draža je, po pravilu, počinjao da govori suprotno od zapisnika, pokušavajući da da zaista tačne odgovore. To je ono što ga razlikuje od žrtava moskovskih procesa. Pošto nisu imali recept za takve odgovore, tužilac i sudija su se nalazili u nevolji pa je tužilac Minić, 11. juna, posle jednog od niza Dražinih odstupanja od iskaza datog u istrazi,  rekao: „Druže sudija, primećujem da se sadašnji odgovori optuženoga ne slažu sa odgovorima koje je dao istražnim vlastima.“ Đorđević i Minić su uvek, pretećim tonom, prekidali Dražinu odbranu usmeravajući ga da ponovi odbranu iz istrage. Za pitanja koja nisu postavljana u istrazi već su postavljana na sudu, prvi put, Draža je prvo davao tačan odgovor a onda sudija i tužilac pritisnu Dražu, pretećim tonom da kaže ono što oni žele da čuju.

Moskovski procesi održavani su javno, pred prepunim sudnicama i stranim novinarima, sve uz radio-prenose. Pored ubeđivanja javnosti u krivice optuženih, uterivan je strah u kosti svakome ko bi pratio tok „suđenja“. Sudnice su bile prepune odabrane i pažljivo instruisane publike. Tako se za ljude mimo sudnice stvarao utisak da je suđenje javno i fer i da staljinisti nemaju šta da kriju već da treba svi da vide koliko su svi optuženi veliki zločinci, izdajnici, špijuni.

I svi drugi detalji su trebali da ukažu na mračne strane ličnosti optuženih. Tako je i klupa za optužene bila obojena crnom bojom.

Zamenjene uloge ogledale su se u tome što su sudije i tužilac trebali da budu na optuženičkim klupama, sa nedićevcima i ljotićevcima, a tužioci i sudije Kraljevine Jugoslavije da sude i pišu optužnice. Predsednik sudskog veća Mihailo Đorđević je sin Marka Đorđevića iz Kragujevca, vlasnika kafane „Šumadija“. Marko je bio mali rastom pa su ga zvali Markić, a njegovu kafanu, komunističku ćeliju – kafana kod Markića. Miloš Minić je po ulasku Sovjeta i partizana u Beograd bio šef Ozne za Beograd pa su od 20. oktobra 1944. u divljim čišćenjima, revolucionarnog terora, bez suda ubijene hiljade Beograda, dok je Ozna u svojim evidencijama upisivala samo dve reči: „streljati“ ili „Banjica“.

Sudija i tužilac nisu bili kvalifikovani da budu ni sudijski niti tužilački pomoćnici. Imali su malo pripravničkog staža u advokatskoj kancelariji i to je sve njihovo pravničko iskustvo. Nisu polagali stručni ispit za sudiju ni za tužioca. Nemaju ni dana srednje vojne škole niti vojne akademije a imali su činove pukovnika. „Golem turban pod njim paše nema“ – rekao bi naš narod.

Suđenje je bilo suđenje Kraljevini Jugoslavije i njenim najistaknutijim ljudima, dva pripravnika, koja ne znaju kako su postali sudija i tužilac i oficiri bez vojnih škola sudili su doktoru vojnih nauka i ministru u Vladi, komandantu oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, Draži Mihailoviću, doktoru pravnih nauka Stevanu Moljeviću, trojici premijera Kraljevine Jugoslavije, najvećem teoretičaru države i prava, akademiku i bivšem predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću, doktoru prava Mladenu Žujoviću, dr Božidaru Puriću, premijeru, akademiku Momčilu Ninčiću, generalu Petru Živkoviću, dr Milanu Gavriloviću, ambasadoru iz Vašingtona Konstantinu Fotiću optuženim za saradnju sa još jednim srpskim velikanom Jovanom Dučićem itd. Major Miloš Glišić, koji je tri godine proveo u logoru u Mauthauzenu, osuđen je zbog saradnje sa Nemcima. Dražini branioci bili su advokat, doktor pravnih nauka sa Sorbone Dragić Joksimović i Nikola Đonović. Njih dvojica i još osam advokata odbrane bili su nemački zatvorenici na Banjici, kao pristalice Draže Mihailovića. Dragić Joksimović je zbog toga što je branio Dražu robijao u Sremskoj Mitrovici, gde je umro 290 dana pre isteka kazne. Komunisti su odredili da Joksimović i mrtav treba da robija i tih 280 dana nakon čega je telo predato porodici.

(Tekst objavljujemo uz redakcijska skraćenja)

Autor teksta je zamenik predsednika Pokreta obnove Kraljevine Srbije

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.