U kojoj bajci postoji Đilas 1

Kada malo razmislim, ja vas, u stvari, izuzetno cenim. Ono što meni zapadne par puta godišnje, da se bavim Jasminom Lukač, vi radite, pretpostavljam, svaki dan. I orden ste zaslužili, majke mi.

Pošto je, baviti se Jasminom, teška zadaća.

Mislim, lako je njoj sa mnom, voli me žena, pamti razne detalje koje je i Bog zaboravio, od majice do Velike Srbije, a ja, šta ću? Gledam joj sliku pored naslova „Zla bajka“, i uopšte ne mogu da prizovem gde smo se to, i kada, Jasmina Lukač i ja sreli, niti šta smo radili.

Grize me sopstvena zaboravnost, a još više to što dugo nisam mogao da dokonam kako da joj se, za svu ljubav, pažnju i pominjanje, odužim.

Sve dok nisam pročitao njen poslednji uradak o meni, pod pomenutim naslovom – „Zla bajka“.

Onda sam shvatio. Da Jasmina Lukač hoće da bude Desanka Maksimović. I da Jasmini, zbog toga i mnogo čega drugog, treba pomoći. Ali stvarno. Bez odlaganja.

Zato što Jasmina ne zna da tekstove treba pisati glavom, a ne da te na pisanje tera glad revolucionara koji je shvatio, kao ona, da „klasni sukob nije kočija, nego točak“ (Vau!), pa onda krenuo, brže bolje, da žvaće slova, reči, misli, rečenice, okreće sve to u ustima, ubeđen da se i klasni točak baš okreće, i da on razmišlja, a sve to ne bi li napunio ono mesto, na koje je prvo pomislio, kada je neko probao da mu objasni da je prazan.

Pogrešno, draga Jasmina. Taj proces, žvakanja, varenja, uzrokuje da se konačni proizvod – rečenica – pojavi u onom obliku zbog kojeg ljudi misle da nisi pisala, nego da si radila ono što se, u tvom slučaju, završi ozbiljnim naporom (baš se brinem, radiš li ti išta, Jasmina, onako, lako?).

I sve je to OK, ali moraš da znaš da nisi samo ti u problemu. I za čitanje, toga, potreban je ozbiljan laksativ. O bolu koji osećaju i pisac i čitalac, i njihovi stomaci i pozadine, da i ne pričam.

Sažvakane baljezgarije o klasama, rasama i masama, i to hoću da kažem, drugarice Jasmina, već vekovima samo ispadaju na papir, i to iz onog dela tela mnogih veličina, a koji sigurno nije glava. Ni točak. Klasni. Da ne pričam kako to, revolucionarno mrsomuđenje, prežvakavanje i s…nje, obično učini da, posle nekog vremena, sve oko nas počne da liči na logor. Pitaj Solženjicina, drugarice Jasmina, zna čovek.

No, da batalimo sociološke raspre, i istoriju raznih s…nja, i da se vratimo tvom osnovnom problemu – pisanju.

Ne ide to tako, Jasmina, dete drago. Babe i žabe, trice i kučine, nigde reda, početka, kraja. Vratiti se, pod hitno, na  Vitgenštajna, koji je lepo rekao da logika pomaže da se, sve što se misli, može misliti jasno, i da se sve, što se može izreći, takođe može izreći jasno. Ergo, sve što se piše, Jasmina, može da se piše jasno.

Razumeš, Desanka u pokušaju? Ako počneš tekst tezom o klasnom sukobu ugnjetenih i izrabljivača, kako ga, leba ti, završiš odbranom Dragana Đilasa?! On je ugnjeten? Živi jadan od svog rada, a ja ga izrabljujem? U kojoj bajci to postoji? U onoj u kojoj si ti, a ne Jeremić – Snežana?

Dalje, Jasmina draga, molim te (familijaran sam, na „ti“, pošto se, uprkos mojoj zaboravnosti, očito poznajemo), hajde da razmisliš o rečenici, sažvakanoj, koju su ispljunula usred teksta, pošto, izgleda, čak ni ti nisi mogla da je progutaš:

„Ali, osim takvih samoopravdanja i samodopadanja vladajuća klasa i njene sluge nema ništa drugo da kaže o sebi“?????

Jasmina? Pobogu? Ko nema ništa drugo da kaže? Vladajuća klasa? Sluge? Svi zajedno? Ti?

Drugarice poštovana. Zapamti. Jednina, množina, subjekat, objekat, predlog, predikat, sve to služi stvaranju onoga što se zove logička sintaksa. Pa zašto je, objasni mi, onda sve to to kod tebe toliko pomešano, nema glavu, rep, i Bog otac ne može da shvati šta si htela? Otkud, u tvom tekstu, deca pokrivaju lice rukama, da ih niko ne vidi, kada smisle da je Đilas – Plačko? Plaše se da će da ih stavi na Tviter? Prijavi Olji Bećković i tebi? I još će i da se rasplače? To im je problem?

Zašto, drago dete, radiš to? Čemu taj bućkuriš u tvojoj glavi? Jela si nešto? Pokvareno?

Pa stvarno, Jasmina. Da probaš sa probiotikom. Ni controlok nije loš, zgutaš dva pre pisanja, pa će možda da ide, iz glave.

Takođe, daš i jedan lekić Draganu Đilasu, da lakše svari sve ono što ću tek da pišem o njemu, ne morate, svaki put, da zajedno padate u očaj.

I da, Jasmina mila moja, za kraj još jedno uputstvo, obavezujuće:

Svako dete koje kaže da je Đilas – Plačko, zdravo je dete, i apsolutno ga podržavam. Za dete koje bi reklo da je Jeremić – Snežana, ozbiljno bih se zabrinuo.

Zato, šta god da radiš, molim te, nemoj deci da pričaš bajke. Em neće ništa da shvate, em će da se ukake od straha, i belaj.

Eto, nadam se da sam bar malo pomogao. I Jasmini, i uredništvu koje se njome bavi.

Hvala, srdačan pozdrav.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.