Apsolutno Milo

„Đukanovićevih devet od devet“, indikativan je naslov u crnogorskim medijima koji jezgrovito podseća na činjenicu da je nekadašnji predsednik i premijer Crne Gore, nosilac liste pobednika, ostvario maksimalan skor na svim izborima od uvođenja višestranačkog sistema.

Sam Đukanović više puta je tokom poslednjih godina upozoravao da je za demokratiju nezdrava situacija u kojoj jedna politička opcija, njegova naime, nema alternativu. Odnosno na to da je vlast sa opozicijom takvom kakva je, praktično, nesmenjiva. Deo opozicije, ohrabren podatkom da „Evropska Crna Gora“ ovaj put nema apsolutnu većinu, požurio je sa porukom o „početku kraja“ i o danu „posle kojeg više ništa neće biti isto“. To jeste, možda, neka uteha, ali formiranje alternative o kojoj Đukanović govori očigledno će još da popričeka.

Naravno, pobedu su vladajućima doneli i rezultati rada prethodnih vlada. Zvanična Podgorica pohvaliće se očuvanom političkom i ekonomskom stabilnošću nakon obnove državne nezavisnosti i, potom, izbijanja svetske krize. Neizostavno i napretkom ka članstvu u NATO i EU. Kritičari će, pak, ukazivati na manjkavosti vladavine prava, korupciju i siromaštvo, protivnici spekulisati o međunarodnim pritiscima na vlast i Đukanovića, a politikolozi nastaviti da lome glavu pokušavajući da definišu specifičan crnogorski politički sistem.

Izbori donose novost kada je reč o odnosima između Podgorice i Beograda. Sa protokom vremena od razdvajanja „dva oka u glavi“ 2006. bez obzira na žestoku retoriku tokom kampanje – izbori kao izbori – očigledno je da splašnjavaju nacionalističke strasti povodom odnosa „srpstva“ i „crnogorstva“ i Crne Gore i Srbije. U slučaju ove druge relacije tom splašnjavanju svakako je doprinela konstruktivnost novog predsednika Srbije i nove vlade prema novom-starom establišmentu u Crnoj Gori. A kako će dalje ti odnosi izgledati, videćemo. Potencijala ima i za dalje njihovo unapređenje, ali i za drugačiji razvoj stvari.