Za deset godina država Srbija je iz republičkog budžeta potrošila za sudske postupke milijardu evra.
Dva kraka Koridora 10 ili mnogo više od četiri klinička centra.
Spisak šta je moglo da se kupi od tog novca je podugačak.
Ti troškovi jesu neminovni, ali nije problem što ih imamo, već što oni rastu i netransparentni su.
Tako da javnost ne zna koliko, kome i zbog čega tačno država daje novac poreskih obveznika.
Iz godine u godinu troškovi koje država plaća za kazne i razne penale rastu, 2010. je na godišnjem nivou taj trošak bio četiri milijarde dinara, da bi 2020. za isto plaćanje kazni iz zajedničkog budžeta bilo izdvojeno 23 milijarde dinara.
Na šta konkretno se troši ovaj novac, koliko odlazi na sporove izgubljene u domaćim sudovima, a koliko na one pred međunarodnim – javnih podataka nema.
To je i jedna od glavnih zamerki Fiskalnog saveta (FS) koji godinama unazad upozorava na to.
Ovakvi troškovi su, kako bi to ekonomisti rekli, rastući rizik za javne finansije.
U jednoj od analiza FS prošle godine, između ostalog, navodi se da ubedljivo najveći deo troškova za kazne otpada na postupke protiv Ministarstva privrede, više od 54 milijarde dinara.
Fiskalni savet je analizirao izveštaje države ali u njima nije pronašao da li se tu radi samo o presudama pred domaćim sudovima, ili su tu uračunati i oni pred međunarodnim sudovima i arbitražama.
I dok ovi prvi, u koji se ubrajaju i tužbe zbog prekovremenog rada ili neplaćenog bolovanja, čine jedan manji deo, ovi drugi pred arbitražama u inostranstvu znatno nas više koštaju.
Samo prošle godine četiri u tom trenutku aktivna spora pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ISCID) mogli su da imaju odštetnu vrednost veću od 400 miliona evra.
Danas je aktivnih pred istim sudom čak šest.
Ovih dana objavljeno je da će država Marku Miškoviću koji ju je tužio 2017. u Vašingtonu morati da isplati 30 miliona evra.
Biće to 30 miliona evra naših para.
Milijarda evra naših para.
Za nestručnost, samovolju, nebrigu onih na vlasti.
Da li oni koji tuže angažuju bolje advokate od države koja treba da se brani?
Da li je državu briga hoće li dobiti ili izgubiti spor?
Da li ju je uopšte briga što je tuže?
Očigledno nije, jer nigde se ne vidi za šta se novac daje, niko ne upire prstom u pojedince, nemaju u koga.
Transparentnost bi valjda povukla veću odgovornost institucija. Ali se u ovako uređenoj državi to ne dešava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
