Predlog budžeta za narednu godinu koji je donela Vlada Srbije i o kojem se ovih dana diskutuje u Narodnoj skupštini, makroekonomski posmatrano, dobar je dokument.
Deficit je nizak, predviđen je i takozvani „primarni suficit“ – što znači da bismo, da ne moramo da vraćamo stare dugove, bili u plusu, a tu su i više kapitalne investicije i veća (mada još nedovoljna) transparentnost rashoda. Nezavisno od budžeta, privredni rast je projektovan na tri odsto, očekuje se stabilna inflacija i skoro pa stagnantan kurs. Direktna strana ulaganja su visoka, izvoz raste brže od uvoza, potrošnja stanovništva raste, plate u privatnom sektoru se blago podižu, od januara i u državnom, zaposlenost je u malom usponu, siva ekonomija u padu, poreski prihodi u ozbiljnom rastu, a od javnih preduzeća se očekuje duplo bolji rezultat nego ove godine.
Sve su ovo zvanični podaci.
Kako je onda moguće da se u Srbiji ovako teško živi? Pa, tako što se život ne odvija na makro, već na mikro nivou. A tu imamo: smanjene plate i penzije koje se podižu na kašičicu, mala preduzeća opterećena birokratijom, porezima, parafiskalnim nametima i teškim pristupom kapitalu, zatim pad kvaliteta zdravstvenih usluga, prosvetu sramotno plaćenih nastavnika, pa čak i manji budžet za to i takvo obrazovanje, te nesigurnost radnog mesta, iznajmljene radnike, živu partokratiju, pravnu nesigurnost i generalno visoke cene osnovnih životnih potrepština – od mesa i školskih udžbenika do sve skuplje struje i goriva.
Ne smemo biti populisti pa vlast kritikovati što ne diže plate i penzije kada novca nema ili što privredni rast nije veći kad nam glavni trgovinski partneri skoro stagniraju ili što ne smanjuje doprinose kad nema odakle da zatvori „rupu“.
Kritika radi kritike nije samo bezvredna, već i štetna.
Ali vlast se mora kritikovati zbog njenog sopstvenog populizma. Čemu stalno obnavljanje troškova za veštačko održavanje gubitaša u životu? Čemu milijarde potrošene na fingiranje postojanja industrije? Čemu RTB, MSK, Azotara, Petrohemija? Ako je zbog radnika, treba naći iskrenije rešenje, umesto pretvaranja da ti ljudi imaju neki posao. Jeftinije je subvencionisati čoveka nego fabriku. Azotara košta 50.000 evra godišnje po svakom radnom mestu. A koliko od toga na kraju dobije radnik? Železara je koštala 470 miliona evra, samo od 2012. godine naovamo. Za taj novac su mogla biti sagrađena četiri najmodernija klinička centra širom Srbije, pa nam deca po unutrašnjosti možda ne bi stradala od slomljene ruke. Ili je mogao svaki od 5.000 radnika Železare da dobije po 94.000 evra.
Zar to ne bi bilo bolje?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
