Neobičnost odnosa dve susedne zemlje ogleda se već u činjenici da su se sastali predsednik i premijer, a ne dvojica predsednika ili premijera. Stvar je jasna: u Srbiji je bos Vučić, u Makedoniji premijer nema takve ambicije, a predsednik pripada taboru prethodne vlasti koju je predvodio bivši dugogodišnji premijer Nikola Gruevski.

Ne tako davne svađe Beograda i Skoplja, kada su Makedonci u Ujedinjenim nacijama podržavali predlog da Kosovo uđe u Unesko, a Ivica Dačić uzvraćao pretnjom da bi Srbija mogla da povuče svoju odluku da Makedoniju priznaje pod njenim ustavnim imenom, Vučić je nazvao „taktičkim razmiricama“. Prošle godine je Srbija čak bila privremeno evakuisala osoblje iz svoje ambasade u Skoplju zbog nerazjašnjenog „neprijateljskog delovanja“.

Dobro je da „taktičkih razmirica“ nema – bar za sada. Ipak, činjenica je da je prethodna vlast Gruevskog Vučićevoj vlasti bila „milija i draža“ i da srpska vlast nije sa odobravanjem gledala na veliki pritisak Zapada na Makedoniju radi ostvarivanja političkih promena: odlaska nesporno duboko korumpirane vlasti Gruevskog i dolaska socijaldemokrata i Zaeva.

Zaev je u nedelju rekao da Makedonija podržava „pozitivno rešenje“ za Kosovo, bez bilo kakvog preciziranja. U Srbiji se to interpretira i kao podrška „razgraničenju“, što teško da može biti slučaj. Makedoniji iz dobro poznatih razloga svakako nije u interesu uspostavljanje granica po etničkim linijama.

Vučić je još govorio o mogućem uspostavljanju „regionalne ekonomske zone“ između Srbije i Makedonije, šta god to značilo. Otvaranje pak integrisanog graničnog prelaza – što je i bio povod za susret Vučića i Zaeva – jeste zaista bila dobra vest, i to konkretna.

Dobro zvuči, mada čudnovato, i Vučićevo obećanje da Srbija neće da traži da se u Makedoniji organizuje referendum o dogovoru s Grčkom. Bizarna je ideja da bi Srbija trebalo da se meša u spor Skoplja i Atine.