Od 2012. Fijat će u Kragujevcu proizvoditi 200.000 automobila godišnje. Ta vest koju je potvrdio generalni direktor italijanskog auto giganta u Srbiji, Đovani de Filipis, obradovala je mnoge u glavnom gradu Šumadije, ali verovatno nikoga više do gradonačelnika Veroljuba Stevanovića i šefa njegove partije, ministra ekonomije Mlađana Dinkića, koji će tako ispuniti svoje predizborno obećanje u čije ostvarenje mnogi nisu verovali.
Da stvar bude politički još zgodnija, ispunjenje tog obećanja datog pred jedne izbore, doći će baš pred održavanje drugih, pa će se tako jednim Fijatom političari preporučivati za dva mandata. Takva vremenska podudarnost možda i jeste samo srećna okolnost, ali u društvu u kojem se kratko pamte i obećanja i dela vlastodržaca, tajming je presudan. Da je Fijat, kojim slučajem, odmah po formiranju nove vlade ili čak i ove godine pokrenuo masovnu proizvodnju, kako je prvobitno planirano, politička moneta takvog uspeha odavno bi devalvirala do 2012. Od stare slave se ne živi, nigde, pa ni u Srbiji.
Koliku je korist, a koliki ceh državi zapravo doneo dolazak Fijata, u tim kalkulacijama nije bitno. Bitne su velike brojke – 200.000 automobila proizvodnje, milijardu evra ulaganja, 2.400 zaposlenih.
Ne treba zaboraviti ni to da je Fijat ovde došao iz računa. Plate u Kragujevcu tek su razlomak zarada u Torinu, sindikati nisu ni složni ni jaki, lokacija je dobra, perspektiva zemlje ohrabrujuća, a infrastruktura besplatna. Uz to, Fijat je dobio i brojne subvencije, olakšice i uopšte, država mu je izašla u susret na svaki mogući način i u opsegu koji bi verovatno malo gde na svetu dobio.
To samo po sebi ne mora da bude loše, ali ne treba gubiti iz vida da svi ti ustupci po Srbiju ne dolaze besplatno i da Fijat možda i jeste „zlatna koka“ Kragujevca, ali nije zlatna ribica. Kada je počela proizvodnja „punta“ u Zastavi, 60 radnika je dalo otkaz, jer nije moglo da izdrži nametnuti tempo, a sindikati su tražili razgovore sa upravom zbog mobinga poslovođa. Otvaranje proizvodnje u Srbiji razbesnelo je sindikate u Italiji, jer se time radna mesta njihovih članova sele kod nas, gde mnogo manje koštaju. Takva sudbina torinskih radnika mogla bi jednog dana da stigne i Kragujevčane, jer kapital uvek traži jeftinije puteve. Ma kolika da je korist od dolaska Italijana, Srbiji treba mnogo više. Pred vlašću je imperativ privlačenja desetina sličnih investicija. Bez njih, milijarda koja će se sliti u kragujevačke pogone ostaće bez dovoljnog efekta. Fijat, jednostavno, nije dovoljan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
