Tako se poklopilo – junak petooktobarske revolucije i simbol otpora Miloševićevom režimu Bogoljub Arsenijević Maki bio je pre dva dana uhapšen po staroj optužnici korumpiranog pravosuđa iz 1999. zbog sprečavanja službenih lica u obavljanju poslova bezbednosti na valjevskom mitingu protiv vlasti jula 1999. Istovremeno, sudski postupak protiv Marka Miloševića za premlaćivanje otporaša iz 2000. i definitivnog kraja vladavine čoveka koji je zavio Srbiju u crno, proglašen je zastarelim. Ironija sudbine ili prava slika Srbije danas?
Rasplet situacije oko Arsenijevića usledio je skoro trenutno. On je na intervenciju predsednika Srbije Borisa Tadića, a po predlogu ministarke pravde Snežane Malović, pomilovan od daljeg vođenja krivičnog postupka i pušten na slobodu. Mada bi cinici to mogli da prokomentarišu kao još jedan marketinški potez u trci za rejtingom.
Da li to znači da predsednik mora svaki put pojedinačno da reaguje da bi se došlo do nekog zadovoljavanja pravde? Šta sa onima koje predsednik ne zna? Tu se logično nameće pitanje – šta će nam sudovi, ako predsednik mora da radi tuđi posao. Posebno pitanje je kako je sudija iz Požarevca prošla reizbor ako se znaju njeni „rezultati“ rada? Niko ne može da kaže da ona nije odranije poznata po spornim odlukama. Dovoljno je setiti se da je prošle godine oslobodila Miloševićeve ortake u sličnom krivičnom postupku. Da li je to što je SPS na vlasti odgovor na pitanje? I danas se priča da su socijalisti tokom pregovora za ulazak u koaliciju sa demokratama imali kvote za sudije i tužioce koje bi želeli da ostave na funkcijama.
Današnja Srbija je napredovala u odnosu na Srbiju devedesetih. Donekle je raskinuta veza države i kriminala, rasvetljeni su mnogi zločini iz devedesetih, otvoreno se govori o ratnim zločinima Miloševićevog režima, ali je ostalo još puno posla na ustrojavanju države.
Veliki broj građana danas bi svakako odrečno odgovorio na pitanje da li je pravda zadovoljena u odnosu na bombastična obećanja o boljem životu nakon pada Miloševića. Ono što je sigurno jeste da je bolji život došao samo za neke. Najčešće one u vlasti i njihove kumove, rodbinu i prijatelje. To otvara jako bolno pitanje oko toga ko je sa kakvim ciljevima i namerama uopšte rušio Miloševića. Ispada da je to urađeno bez ikakve ideje šta posle i kojim pravcem bi država trebalo da se kreće. Jasno je i tada bilo – put ka EU, raščišćavanje sa Miloševićevim „eskadronima smrti“ i ljudima koji su uprljali ruke tokom njegove decenijske vladavine. Ali da li se to zaista i desilo i da li je pravda zadovoljena? To bi, ipak, trebalo pitati junake petog oktobra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
