Kandidatura

Navodno intenzivnom tajnom diplomatijom, u stalnom kontaktu s Briselom, kao i saveznicima u uticajnim evropskim prestonicama (znamo za Italiju, moguće da su uključeni i Francuska, Slovenija i Rumunija), srpske vlasti nastoje da se na aplikaciji za članstvo ne nakupi prašina, odnosno da između datuma njenog podnošenja i datuma dobijanja statusa kandidata za članstvo ne prođe suviše vremena. A sve to bez pristanka Holandije, koja insistira na „punoj saradnji“ Beograda s Hagom u interpretaciji tužioca Serža Bramerca.

U ovom trenutku, iz pozicije zdravog razuma i prema ocenama mnogih relevantnih stručnjaka, ovakva inicijativa je osuđena na neuspeh. Jednostavno, da bi Srbija dobila status zemlje kandidata i potom ušla u pregovore o pristupanju neophodna je saglasnost Saveta EU, koji odluke donosi konsenzusom, uz eventualnu uzdržanost (ne i protivljenje) jedne države. U našem slučaju, čak ni Holandija nije jedini problem. Kako bi na „srpski presedan“ reagovale države koje čekaju u redu za svoj ubrzani put ka EU, poput Albanije, BiH i Crne Gore? Njihov mogući odgovor je u izjavi za Danas sažeo Miodrag Vuković iz crnogorskog DPS-a: „Ne može Srbija avionom, a mi ostali vozom.“ Šta bi na taj presedan rekla Nemačka, trenutno najskeptičnija zemlja prema daljem širenju Unije? Šta bi rekle mnoge zemlje „nove Evrope“, uključujući države kandidate Hrvatsku i Makedoniju, s obzirom na to da bi Srbija ubrzo mogla da postane korisnik i dalje bogatih, ali ipak sve manje izdašnih, evropskih fondova? Ukoliko bi Beograd išao, kao i drugi, sistemom „korak po korak“, ne preskačući svima slično postavljene stepenice, ova pitanja se možda ne bi ni postavljala. Ali, breme holandskog protivljenja deblokadi Prelaznog sporazuma, odnosno fakat da je Ratko Mladić na slobodi, ostaje uslov svih uslova za formalni napredak ove zemlje u evropskim integracijama.

I pored svega rečenog, Srbija bi trebalo da podnese aplikaciju za članstvo u EU. U vremenima kada zbog Kosova i ekonomskih interesa gradimo „četiri stuba“ međunarodne politike, ujedno sve intenzivnije sarađujući sa državama sumnjivog demokratskog kapaciteta okupljenim u Pokretu nesvrstanih, bilo bi više nego poželjno da i zvanično pokažemo da Unija ostaje centralni prioritet srpske spoljne politike i najviši državni i nacionalni interes. Ali, političari ne bi smeli da zavaravaju i sebe i javnost da je preskakanje haške stepenice moguće. Presedan za Srbiju, bar u ovom trenutku, deluje kao neostvariv cilj.