Najevropljani

Glavni tužilac Bramerc je, međutim, na istoj sednici rekao da „Tužilaštvo sa zadovoljstvom zapaža da prve indikacije navode na zaključak da će nova Vlada Srbije zadržati isti nivo pozitivne saradnje kao što je to činila prethodna“. I da „srpske vlasti i dalje adekvatno odgovaraju na zahteve za pristup svedocima“. „Oštri protesti“ i „tehnička saradnja“ ostaju, dakle, za domaću političku upotrebu.

Osim toga, posle izručivanja svih koje je Tribunal tražio, Srbiji u saradnji sa Hagom, praktično, tehnička saradnja jedino i preostaje. U tehničku saradnju spada i dostavljanje dokumentacije Hagu, a Rasim Ljajić je još posle oslobađanja Gotovine i Markača rekao da će Srbija taj vid komunikacije sa Tribunalom nastaviti i da „nije u poziciji da povlači radikalne poteze“.

Vučić je u Njujorku detaljno obrazložio kako ispada da za Srbe nema pravde i da su krivi za sve, navodeći zločine hrvatske vojske i OVK, ali je demonstrirao konstruktivnost vlade koju predstavlja napominjući da „Srbija nikada nije tražila veštačku simetriju, ni u optuženjima niti u presudama Tribunala“.

Govorom su vešto zadovoljena očekivanja Srbije i sveta. Tačnije, onog dela sveta kojem Srbija teži bez obzira na haške nepravde. Mnogo oštriji od Vučića na sednici bio je ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin, koji je rekao da je Moskva, koja uporno traži zatvaranje Tribunala, šokirana poslednjim presudama suda koji je „diskreditovao ideju o međunarodnoj pravdi“. Ali, Rusija kao velika sila takav nastup sebi može da dopusti.

Neki spoljnopolitički stubovi koje su postavljali Tadić i Jeremić u ovom trenutku kao da se otanjuju. Vučić se iz UN-a uputio američkom ministru odbrane Leonu Paneti, Dačić dobija pohvale Brisela zbog sporazuma sa Tačijem.

Moskva uviđa, ne bez frustracije, da se vlada koju je priželjkivala ne ponaša na očekivan način. Ruska, kineska i ostale „principijelne podrške“ Srbiji sada dođu kao adut za „zlu ne trebalo“.