Nemoć opozicije

Možda je Dinkić u pravu, jer iskustvo iz devedesetih godina pokazuje da jačina opozicije zavisi od minimuma konsenzusa oko toga šta želi i količine njenog koketiranja s vlašću. Osim puke smene vlasti i raspisivanja izbora, građanima nije baš jasno šta želi srpska opozicija i koji je njen zajednički imenitelj. Da li želi bezuslovno približavanje EU, što je stav čini se blizak Nikoliću i Vučiću, ili bi u Evropu pod nekim svojim uslovima, kako govore Koštunica, Vulin i (mada sve ređe) Velimir Ilić.

Postoji još niz razloga zbog kojih je savez „opozicija minus LDP“ teško izvodljiv. Jedan od osnovnih su, naravno, lične sujete. Iako Nikolić često poručuje da nije važno ko je vođa, u stvarnosti sve čini kako bi javnosti poslao poruku da je on lider najjače opozicione stranke, jedine koja može da se izbori za „promene“. Koštunica, s druge strane, sve bi protiv vlasti, samo ne da bude u senci naprednjaka.

DSS svoju politiku razume kao jedinu ispravnu, posebno kada je reč o državnim i nacionalnim pitanjima kao što su Kosovo, Vojvodina, Sandžak. Skretanjem SNS u pravcu „evropejstva“, Koštunica i saradnici postaju viđeni kao salonski radikali, glasnogovornici krajnje desnice, tvrdi u principima, nespremni za kompromise, koji čine osnovni metod praktične politike.

Naprednjaci, pak, svakim danom obaraju rekorde iz političke demagogije, ne birajući sredstva za napade na DS i Tadića, od naricanja tipa „prodadoše sveto Kosovo“ do priče tipa „mi bismo se s Briselom odmah dogovorili“. I sve to u istoj rečenici.

Ali, čak i da se opozicija ujedini, pitanje je šta može da učini na raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Reklo bi se – gotovo ništa. Preko medija i sa skupštinske govornice mogu da bombarduju javnost tvrdnjama da je vlast loša i da je rešenje u izborima. Mogu da organizuju i po koji miting, koristeći socijalno nezadovoljstvo građana, ali ništa više od toga. Izbora će biti onda kada vlast proceni da je to pre svega u njenom interesu.