Olimpijske igre se ovog vikenda završavaju, posle 17 dana slediće rekapitulacije, analize, ili što bi se jednostavnije reklo – podvlačenje crte.
Neki će ovde rezultate sportista iz Srbije proglasiti odličnim, neki će, pak, tvrditi da se tu i tamo moglo i bolje. Ono što je u celoj toj priči bitnije od procena takve vrste svakako su kriterijumi na osnovu kojih se o suštinski egzaktnoj stvari kao što je sport uopšte sudi.
U Srbiji se za ove dve i po nedelje, po običaju, raspoloženje kretalo između dva ekstrema: prepumpana očekivanja, pre svega od državnih i sportskih funkcionera, ali i dela medija, početnu euforiju za samo nekoliko dana pretvorili su u potpunu depresiju. Osim ispadanja Đokovića koje je imalo i psihološki uticaj na ceo tim Srbije u Riju, nacionalnom dertu doprinele su i medalje nekih zemalja iz regiona, a najviše naravno „zlato“ džudistkinje sa Kosova. Od „dobro dvocifrenog broja“ medalja iz prazno-populističkih najava za dnevno sportsko-političku upotrebu, stiglo se do „patos-eha“ kako jadni ama baš ništa nećemo uzeti i skroz ćemo propasti. Kao što je prvi nerealno euforični talas odavde vezao tegove oko nogu nekih sportista u Riju, tako je, takođe po principu onog Makluanovog „svetskog sela“, do njih stigla i priča kako su razočarali, kako su tamo otišli kao turisti „parama poreskih obveznika“. Neki od sportista su po povratku otvoreno i sa gorčinom o tome pričali, čak se i pravdajući u smislu da je za olimpijsku vizu trebalo mnogo prolivenog znoja, odricanja i, na kraju krajeva – kvaliteta.
Ključ je, kao i kad su bilo kakve ozbiljne procene bilo čega u pitanju, u kriterijumu. U čemu smo to mi još kolektivno i pojedinačno među 30, 20 ili prva tri na svetu, izuzimajući uspehe nekih mladih naučnika i umetnika što prvo pada na pamet. S kojim pravom se, recimo, ljudima kojima je zbog nekoliko milimetara, par poena ili delova sekunde izmakao bolji plasman spočitava da su „turisti“, „budžetski paraziti“ ili „nepatriote“. Pa onda oni zatečeni i opravdano uvređeni „priznaju“ ono što inače ne bi rekli i što ih niko u te četiri godine između olimpijada uglavnom i ne pita: da su trenirali i po osam sati dnevno, da su po šest meseci bili odvojeni od kuće i porodice, da su za Rio vizu morali da prođu razne pretkvalifikacije, sito i rešeto. Posebno je tu licemerno pominjanje državnih para u zemlji gde se decenijama pune gubitaške provalije i caruju pronevere i korupcija.
Sport je, sve da iz Rija nije doneta nijedna medalja, i dalje sigurno jedan od najzdravijih i najuspešnijih segmenata ovog društva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
