Građani koji se javljaju zaštitniku građana s pritužbama na rad službi bezbednosti, odnosno obaveštajnih i bezbednosnih službi, najčešće sumnjaju da su žrtve nezakonite primene mere prisluškivanja i praćenja. Kako je objasnio Saša Janković, zaštitnik građana, od 2009. do danas je na rad BIA, Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije podneto ukupno 11 pritužbi građana, a da je u još tri slučaja postupao po sopstvenoj inicijativi.
Rezultat nije poražavajući s obzirom na dugogodišnju paranoju koja vlada u Srbiji da se svako prisluškuje. Uostalom, kovanice – Ozna sve dozna i Udba je naša sudba, nisu slučajno nastale baš u Srbiji. Građani su u komunističko vreme s pravom bili paranoični. Ako je svaka republika imala svoju tajnu službu, kontraobaveštajnu službu, zatim su iste službe postojale u vojsci i na saveznom nivou, pa još ako se tome doda i da je svaka republika imala i svoju policiju, onda su zaista građani imali veoma mnogo razloga da kažu da su, kolokvijalno rečeno, živeli u policijskoj državi. Svako je, kao u Orvelovoj 1984. koja je nastala po uzoru na tadašnji Sovjetski Savez, mogao da bude pod prismotrom iz najbezazlenijih razloga i svakome je moglo da se nađe štošta, što je u suprotnosti sa nekim pravilom. A i ako nije, smisliće se već nešto.
Ohrabrujuće je to što je ombudsman rekao da dosad ni u jednom slučaju nije utvrđeno nezakonito prisluškivanje, mada je bilo manjih propusta u radu službi bezbednosti. Neki će se i na to samo cinično osmehnuti.
Zloupotreba službi bezbednosti svoje zvezdane trenutke imala je u vreme Miloševića. Prisluškivani su politički protivnici, novinari i mnogi slobodnomisleći ljudi samo zato što nisu bili po volji tadašnjem režimu. Neki su i platili glavom – ubijeni su Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić, na Vuka Draškovića je izvršen atentat na Ibarskoj magistrali, ali i u Budvi, prisluškivan je u prostorijama stranke i kod kuće, otporaši su bili takođe na istim merama… I danas se upućuju kritike da službe bezbednosti nisu reformisane i da se radi po zastarelim zakonima. Službe bezbednosti te optužbe odbacuju tvrdeći da rade samo po zakonu. Naravno, kao diskutabilan ostaje Zakon o električnim komunikacijama, čiju ocenu ustavnosti očekujemo već godinu dana. Verovatno i sudije čekaju izbore.
Suština je da se službama ne može verovati na reč, već da postoji institucionalizovana kontrola njihovog rada, a taj segment je, uprkos kritikama, ipak znatno unapređen od 2000. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
