Pravosudni obraz

Poentirao je time i da je bivša vlast ostavila „krš i lom“ u pravosuđu Srbije i najavio da će pokrenuti nadzor nad ovom sudskom odlukom, kao i nad još dva u javnosti vrlo prisutna procesa – predmet surovog ubistva Vladislave Červenko i pogibije šestoro mladih u požaru u novosadskoj diskoteci „Kontrast“.

Da je pravosuđe Srbije neefikasno i da je pravda spora ako je ikako i dostižna, odavno je poznato. Kao i to da ministri, naročito usred izborne kampanje, vuku što popularnije poteze. Samo, šta je ovde najvažnije za građane Srbije? Njima je takođe odavno jasno da sudije nešto u manjoj meri, a tužioci po prirodi posla u nešto većoj, rade pod pritiskom politike.

Međutim, da li samo kritika prethodne vlasti (koja koliki god da je debakl izazvala reformom pravosuđa, ipak pokušala da nešto promeni) može da popravi situaciju? Da li samo medijsko pojavljivanje ministra, kome niko ne spori veliko znanje iz pravne teorije, isto kao što se tvrdi da je prvi put u sudnicu ušao radi potpisivanja sporazuma o podršci pravnim projektima EU, doprinosi poboljšanju? Naravno, ministar pravde je samo deo sistema.

Za ovakvo stanje srpskog pravosuđa jednim delom može da se zahvali i najvišem sudu u zemlji – Ustavnom sudu, koji je poništio izbacivanje i razrešenja velikog broja sudija i tužilaca koji su nestručno radili svoj posao gurajući na desetine predmeta u fioke i nemajući snage da se uhvate u koštac sa teškim slučajevima koji su opterećivali javnost u Srbiji. Guranjem predmeta u fioku doveli su do zastarelosti slučaja Pahomije, Marku Miloševiću za prebijanje otporaša, Bratislavi Bubi Morini, Sekuli Pjevčeviću, Jezdimiru Vasiljeviću…

Uz to sporna je u stručnoj javnosti i nova mreža sudova. Ranijim ukidanjem sudova u manjim mestima presečena je pupčana vrpca između lokalnih moćnika u politici i u biznisu sa sudijama i tužiocima, koji bi na njihov mig donosili sumnjive odluke. A dok viši sud odluči o žalbi, šteta zbog koje se sudi je nepovratno učinjena. U celom tom ogromnom poslu zvanom sređivanje stanja u pravosuđu, koji zahteva EU pod stavkom „vladavina prava“, možda je najbolje primeniti kinesku poslovicu da i put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Te zato krenuti, ukoliko su namere iskrene, od jednostavnih i sprovodljivih poteza, umesto od pribavljanja što veće popularnosti koja se na kraju u sudaru sa realnošću može raspući kao mehur od sapunice.