Naš premijer Aleksandar Vučić tvrdi da je jedini Zakon o radu doneo Zoran Đinđić i sada se sprema da to isto reprizira – on, Vučić. Ako je vreme podsećanja, da podsetimo: prva petooktobarska vlada, na čelu sa Đinđićem, poznata je po svom pokušaju da u Srbiju uvede neoliberalni polit-ekonomski model anglosaksonskog tipa – tvrdo radno zakonodavstvo, opšta privatizacija i sveopšta spoljno-trgovinska liberalizacija. Izgledalo je tada da neoliberalni koncept u svetu trijumfuje.
Samo uz rizik da budeš razapet u nekom od medija pod kontrolom neke od frakcija tadašnje Demokratske stranke, upitno je proteklih godina bilo podsećati da taj pokušaj nije uspeo, a da su vlada Zorana Đinđića, kao i on sam, krajem 2002. bili na najnižem nivou javne podrške koji se može zamisliti. Pred raspadom, odnosno padom. Društvo je, naime, te reforme abortiralo! Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić je decembra 2002. na jednom skupu zavapio: svi smo mi pomalo socijalisti! Već sledeće godine DS je programski brže-bolje „otkrila“ svoju socijaldemokratsku suštinu. Doduše, tako dobro skrivenu da je izazivala sumnju svih sem Socijalističke internacionale.
Januara 2004. godine dr Branko Milanović, naš ekonomista stalno zaposlen u Svetskoj banci, saradnik američkog Karnegi instituta, specijalista za socijalnu dimenziju ekonomije, objašnjavao je zašto su reforme pale: „U suštini, dokaz o uspešnosti i neuspešnosti reformi je njihovo prihvatanje ili neprihvatanje od strane društva. Ne mogu reforme da budu idealno koncipirane tehnički a da ne budu prihvaćene. Ekonomija je društvena nauka, ona se bavi narodom. Činjenica da reforme nisu prihvaćene jeste de fakto kritika načina na koji su sprovedene“.
U međuvremenu je neoliberalni koncept i u svetu pokazao svoje slabosti (nije istina da je svima bolje ako je profiterima bolje), ali, suprotno očekivanjima, nije propao. Njegove su promašaje platili poreski obveznici, a of šor rajevi preko kojih multinacionalke i njihovi tranzicioni prirepci izbegavaju plaćanje poreskih obaveza budžetima, iz kojih su se poslužili, opstali su. U Srbiji stiže za posao nova generacija koja ne pamti radne privilegije socijalizma, ali koju još izdržavaju roditelji, koji pamte. Srpska napredna stranka, koja navodno ne baštini etatistički program Srpske radikalne stranke, upravo je na izborima potvrdila ubedljivu biračku podršku. Srbija je i dalje mala zemlja kojoj trebaju pare.
Da li je to kombinacija dovoljna da Vučić reprizira Đinđićev neoliberalni koncept anglosaksonskog tipa a da ne reprizira i njegov abortus, ili će samo Demokratskoj stranci pružiti još jednu priliku za pokušaj da, u opoziciji prema svojim starim rešenjima, dokaže svoju novu socijaldemokratsku suštinu? Ko preživi, pisaće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
