„Siromašni“ rentijeri

Osim ujdurme koja pokazuje koliko je država spremna da izigra sopstvene zakone, ova situacija otvorila je ne manje važno pitanje – kako se upravlja imovinom penzionog fonda, u koji se godišnje od novca svih građana Srbije uplaćuje 260 milijardi dinara kako bi se omogućile redovne isplate penzija.

Pitanje je aktuelno i zbog toga što je najavljena misija MMF-a novi aranžman uslovila smanjenjem državnih izdvajanja za plate u javnom sektoru i penzije.

A zahvaljujući nezadovoljstvu UPS-a, na videlo je izašao podatak da oko 15.000 kvadrata poslovnog prostora (obično u centralnim delovima gradova gde se nalaze filijale) Fond PIO daje bez nadoknade. Korisnici su penzionerska udruženja, čak i Partija ujedinjenih penzionera, a apsurdno je to što im je odobreno da prostor izdaju u podzakup i tako obezbeđuju novac za svoje aktivnosti. Penzionerske i partijske. Unija je izračunala da bi po prosečnoj ceni od šest evra za kvadrat poslovnog prostora, Fond PIO mogao da prihoduje 1,2 miliona evra godišnje.

Inače, novi pravilnik, usvojen na poslednjoj sednici UO Fonda PIO (bez podrške UPS-a), direktorima filijala dao je ovlašćenje da mogu direktnom pogodbom da odlučuju kome će i pod kakvim uslovima da izdaju višak prostora. Nema podataka koliko, od ukupno 1,6 miliona penzionera koristi ovu izdašnost, ali javnost ne zna ni kolika je ostala imovina koja bi mogla da se proda, rentira ili uloži kroz privatno-javno partnerstvo. Podsetimo, ovde je reč i o brojnim banjama, hotelima, odmaralištima izgrađenim iz sredstava Fonda PIO, kojima sada, ne baš ekonomskim kriterijumima, raspolaže država – prodaje, pa potom poništava te privatizacije i to u fazi kada već mora da uloži više nego što je prvo naplatila.

U Fondu podsećaju da se tako radi desetinama godina unazad, da je novim pravilnikom sve to samo normativno regulisano i da UPS, koji je u organima upravljanja od 2005, nije dosad reagovao. Smatraju i da je to važan deo zaštite standarda svih penzionera po kriterijumima koji su uspostavljeni još u doba samoupravljanja.

Moguće je da bi ovi „argumenti“, izuzev dela o ovlašćenjima direktora, bili ubedljivi da su izrečeni pre dve ili tri decenije. Sada, međutim, kada i sam pomen penzione reforme, produženog staža i nižih primanja izaziva višednevni stres i kod onih koji bi da se dobace do korisnika Fonda i kod onih koji su već tu – objašnjenja deluju cinično. Kao da ljude u Fondu niko nije obavestio da se vreme promenilo, da je država u dugovima, budžet u deficitu, a da je broj onih koji ga pune sve manji.