Koliko dobro radi medijska mašina vlasti sprečavajući građane da od drveća i pomisle da vide šumu, svedoče najave vanrednih parlamentarnih izbora.
Iako je bilo očito da su najave tih izbora lansirane kao sredstvo pritiska na partnere vladajuće SNS da podrže Vučićevu predsedničku kandidaturu, politička javnost se njima vrlo ozbiljno bavila. Nisu svi u toj javnosti prenosili Vučićeve spinove iz zle namere. Deo javnog mnjenja, naime, veruje ne samo da o tome odlučuje isključivo i jedino Vučić, nego je i iskreno ubeđen da je on potpuno iracionalan i kapriciozan, te da se ne zna šta mu sve može pasti na pamet.
Činjenice međutim, govore suprotno. Vučić je 2014. išao na vanredne parlamentarne izbore kako bi preuzeo premijersku fotelju od Ivice Dačića u punom legitimitetu, i kako bi porazio petooktobarske stranke koje su 2012. još i imale dobar rezultat. Zatim je 2016. išao opet na vanredne parlamentarne izbore ne iz hira i tek da demonstrira snagu, nego da uzme Vojvodinu i vlast na lokalu. Parlamentarna lista bila mu je neophodna da povuče slabu kadrovsku bazu naprednjaka.
Sada bi mu pak, kao predsedničkom kandidatu parlamentarni izbori samo smetali. Čak i da dogovor sa koalicionim partnerima o podršci nije komplikovan do nemogućnosti, postoji velika suštinska razlika između predsedničkih i parlamentarnih izbora. A to je da se na predsedničkim izborima glasa za čoveka, a ne za partiju, odnosno koaliciju. Na istoj političkoj postavci zasnovane su i kandidature Vuka Jeremića i Saše Jankovića. Koliko je to znak neofeudalizma – da se politika svodi na jednu moćnu ličnost sa vazalima i sledbenicima, koja će voditi medijsko-marketinški megdan sa suparnicima, drugo je pitanje.
Ono sa čim javnost u Srbiji mora da bude načisto jeste da su potezi lidera SNS i premijera, vođeni isključivo ciljem sticanja i očuvanja vlasti. Te da se on neće više prividno olako odlučivati za vanredne izbore, pošto svoju i vlast SNS bude zaokružio, verovatno i krunisao predsedničkom foteljom. I naročito pošto opozicija bude jačala i to samim tim što postoji, budući da će nezadovoljstvo građana usled neispunjenih očekivanja rasti. Medijsku priču u drugom pravcu – da su česti izbori u haotičnom geopolitičkom okruženju od Makedonije, do Crne Gore preko Bosne, opasan izvor nestabilnosti, vrlo je lako okrenuti. Uz sve pošalice Ivice Dačića tipa „da su izbori dobri, održavali bi se i u Vatikanu“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
