Jedan od reprezentativnih sindikata prosvetnih radnika organizovao je štrajk u zakonskim okvirima, skraćenjem časova na 30 minuta, ne bi li upozorio vlast na katastrofalno stanje u prosveti.

Na spisku zahteva koje je Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije isporučila resornom ministarstvu i Vladi Srbije su uvođenje pravednih platnih razreda, povećanje plata za 14,6 odsto, isplata zaostalih Svetosavskih nagrada… Ukupno devet stavki, od kojih je za većinu jasno da će ostati neispunjeni.

Na štrajk dela prosvetnih radnika odgovorila je premijerka Ana Brnabić, obećanjem da od 1. januara 2020. godine sledi značajno povećanje plata u prosveti, koje su, kako je rekla, zaposleni i više nego zaslužili. Uvođenje mnogo puta najavljivanih, pa odlaganih platnih razreda, premijerka nije pomenula, iz čega se može zaključiti da ta tema neće biti na dnevnom redu Vlade dok ne prođu izbori.

Platni razredi uspeli su prošle godine bar delimično da pomire tradicionalno razjedinjene sindikate prosvetnih radnika, ali se i tada pokazalo da je vrlo teško motivisati članstvo da uđe u bilo kakav ozbiljniji protest.

Zbog toga je praksa da se svakog prvog septembra štrajkuje, bez jasnog cilja i smislenih zahteva, bespotrebno trošenje energije, koja ionako nedostaje zaposlenima u obrazovanju. Poverenje u sindikate odavno je na niskim granama i za to su podjednako zaslužna rukovodstva svih reprezentativnih sindikata obrazovanja, a ne samo aktuelno rukovodstvo Unije, kome sada konkurencija spočitava odgovornost za neuspele sindikalne akcije.

Godinama unazad smo svedoci organizovanja kratkotrajnih protesta koji ništa dobro nisu doneli prosveti, sem što su se sindikalni lideri prepucavali u javnosti, međusobno optuživali za samopromociju, a najave nekih velikih štrajkova na kraju su se pretvorile u borbu za ponekog člana. Bilo bi delotvornije da su se sindikalna rukovodstva pozabavila problemom zašto ogroman broj zaposlenih u obrazovanju nije učlanjen u sindikat, zašto je članstvo nemotivisano, ima li smisla organizovati protest uz skraćenje časova za 15 minuta, kada je jasno da takav štrajk vlast ne tangira.

I dok god su borba za ličnu promociju, sitne privilegije i famoznih 12 odsto naknade ključni ciljevi sindikalnih rukovodilaca, svaki naredni štrajk je osuđen na propast, kao što je i ovaj prvoseptembarski bio još jedan pucanj u prazno.

Povezani tekstovi