Pošto je umro Josip Broz Tito, omladina u Bosni i Hercegovini je spontano počela da se kune u njegovo ime. „Tita mi“ ovo, „Tita mi“ ono. Zakletva je mogla da se primeni na sve, ali je podrazumevala da se govori istina i samo istina, što nije uvek moralo da važi prilikom zaklinjanja u majku, oca, sestru i slično.
Ali, kako su osamdesete odmicale, a omladina rasla, Tito je dospeo i u psovke. „Jebo te Tito“, „Jebem ti Titu“. Vera je prerasla u neveru zajedno sa inflacijom kako je vrednost novčanice sa njegovim likom od 5.000 dinara slabila („Odneseš Titu u samouslugu, vratiš ga u kesi“, a kasnije čak „Za Titu jedva kiflu“), ali prevashodno zato što su „društveno-politički radnici“ (tako su se političari zvali) devalvirali njegov lik i delo do besmisla u kome su njihovi naslednici – „demokratski izabrani političari“ početkom devedesetih napravili veliko finale „vatrometom“ u Sarajevu.
Ova kratka pričica iz neoficijelne bh-istorije/historije/povijesti, iako možda nikada nije morala biti ispričana, svedoči da u našim krajevima svaka istina ima rok upotrebe. To ovih dana ilustruju najnovija istraživanja u Srbiji, koja pokazuju da je manje od polovine građana za pridruživanje Evropskoj uniji, dok istovremeno skoro dve trećine ne bi odustalo od Kosova i Metohije ni po koju cenu.
Kao što je nekada socijalistička elita izlizala parole o bratstvu i jedinstvu, izgradnji samoupravnog socijalizma, miroljubivoj koegzistenciji i slično, tako su i političari u Srbiji prethodnih deset godina prečestom upotrebom Evrope potrošili tu evropsku priču. Evrointegracije su bile odličan štap za poštapanje u svim prilikama i neprilikama, idealna loga za skrivanje, blještava bina za slikanje. A onda je štap pukao: građani su se zasitili prazne priče pa su na izborima kaznili „bajkopričce“ glasajući protiv njih, u inat, a ne zato što su oni drugi bolji.
Zato se sada servira nova priča koju nam najglasnije priča, glavom i bradom – Ivica Dačić, premijer i prvi milicionar Srbije. Bez Kosova – Evropa „malo morgen“, što bi rekao njegov duhovni i politički otac Slobodan Milošević. Pa kad još slično govori i predsednik države, kad nam ruski emisari, ne vodeći računa od dobrim diplomatskim manirima, obećavaju da imaju rešenje za nas ako bude stani-pani, šta će onda narod nego da shvati kako je evropska priča pase.
Tako je nacional-patriotizam ponovo u modi: srce je na Kosovu, sunce izlazi na Istoku, a na Zapadu samo ucene, pretnje, para sve manje, pa još ako vrate šengenske vize. Narod kao narod, veruje dok se ne naljuti pa stvar reši na izborima ili mimo njih. Problem je, međutim, što ovdašnja politička elita, ni posle dve decenije višestranačja ne razlikuje neozbiljno politikantstvo od državničke ozbiljnosti i odgovornosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
