Ovaj pomalo retro naslov ne treba shvatiti previše dramatično, već kao jednostavnu konstataciju činjenice da su pravoslavni praznik Vidovdan srpski vernici obeležili bezbroj puta proteklih par decenija glorifikovane sabornosti. Etablirana većina po hramovima SPC, dinamična „artemijevska“ manjina u, kako ih zovu, katakombalnim bogomoljama, a predstavnici i pristalice jednih i drugih na Gazimestanu, uz svađu oko politike.
Podelilo se i oko izbora za mis Gračanice, to jest „Kosovke devojke“, pa su svoju najlepšu Srpkinju jedni proglašavali na osnovu uvida u to kako joj stoji kupaći kostim, a drugima je merilo bila narodna nošnja.
Vidovdanske podele, ma koliko možda delovale tragično zagovornicima „jedinstva srpskog bića“, zapravo su odraz pluralizacije ovdašnjeg društva, njegove demokratizacije, koja se oličava kroz postojanje više pravoslavnih zajednica, različitih političkih opcija i, što da ne, estetskih kriterijuma. Različito u Srbiji ljudi gledaju na mnoga pitanja i tome smo svedoci maltene svih 365 dana u godini, pa eto i na Vidovdan, bez obzira na sve mitologizacije tog datuma. Pa i to što među Srbima imamo drugačija viđenja važnosti 28. juna 1389 – pa ga neki proglašavaju za najveći dan u srpskoj istoriji, a postupke i navodne namere kneza Lazara za večni primer, dok neki tvrde da se tu radi o čistom vojnom porazu čije nam je slavljenje nanelo viševekovnu štetu – samo je dokaz da u ovoj zemlji ima ljudi koji ne misle isto, što bi trebalo da bude banalna konstatacija za svako savremeno demokratsko društvo.
Dakle, nema razloga za dramu, nema razloga za duboka promišljanja o tragičnom usudu naroda serbskog koji ne može da se „sabere“ (čak) ni oko Vidovdana. Sve dok se iskazivanja različitosti obavljaju mirnim sredstvima, kao, naravno, i reakcije na njih, trebalo bi zapravo da budemo zadovoljni time da postajemo država u kojoj postoje bogatstvo mišljenja i sloboda delovanja, tako podrazumevajuća za one s dugotrajnijom tradicijom liberalne demokratije.
S obzirom na to kako je velika većina građana Srbije zapravo doživela hapšenje i izručenje Ratka Mladića – ukratko, bez obzira na cirkus koji su mediji pravili, u suštini ih je baš bilo briga – gazimestansko paradiranje pristalica tog optuženika za ratne zločine, članova ekstremnih grupacija Obraz, Naši i 1389, nije ništa više od halabuke marginalaca, koje je princ Aleksandar udostojio pouke o pristojnom ponašanju. Vidovdan je prošao, za godinu dana – Jovo nanovo…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
