Zalutali u prošlosti

Srbija se ni 12 godina od pada Miloševića sa vlasti i uvođenja demokratije još nije jasno odredila prema fašizmu, odnosno da li je srpska tradicija antifašistička ili pak sledi tekovine pristupanja Trojnom paktu sa Hitlerom? To je po ko zna koji put otvorilo brojna bolna pitanja, na koje domaći političari nemaju ili izbegavaju odgovor, i a jedno od njih je da li je moguće pomirenje partizana i četnika i da li će se shodno novoj politici menjati udžbenici istorije?

Srbija ima republikansko uređenje od 1945. i do danas to nije menjano. Teško da će bilo koji predsednik Srbije pristati da mu se ukine radno mesto, odnosno da sam sebi ukine radno mesto zarad uvođenja monarhije. Pa bila ona i parlamentarna i kralj imao samo protokolarnu ulogu. Kraljevi u Srbiji nemaju baš zavidnu reputaciju. Čak i najzagriženije pristalice monarhije zameraju kraljevskoj porodici da su, kad već hoće da vladaju Srbijom, bar mogli da nauče srpski. Ili da se donese zakon da se propisi pišu na engleskom?

Sahrana kneza Pavla novi je u nizu dokaza kolebljivosti srpskih političara prema vlastitoj prošlosti, jer svaka vlast teži da sopstvene ideje i ubeđenja progura kao zvaničnu istoriju. Zamislite samo konfuziju koju će imati osnovci kada im profesor kaže da je Srbija u Drugom svetskom ratu učestvovala na strani pobednika, da su pobedile antifašističke snage, ali da je danas zvanična politika da su i oni koji su sarađivali sa nacistima bili antifašisti i da su i oni pobedili u ratu, a ne samo partizani. I da su partizani, pošto su pobedili, napisali istoriju prilagođavajući je i koristeći je za sopstvene potrebe.

Za razliku od Srbije, gde se mnogi odriču antifašističke tradicije, ili je u najmanju ruku relativizuju, Rusija tih dilema nema. Sovjetski Savez je pobedio nacističku Nemačku i svake godine proslavlja tu pobedu velikom vojnom paradom na Crvenom trgu u Moskvi, iako komunisti nisu na vlasti već dve decenije. Bitan je antifašistički karakter borbe. Srbija na tu proslavu nije bila pozvana, upravo zbog dilema državnog vrha.

Ako se radi o uvažavanju lika i dela svih koji su legitimno vladali Srbijom, kako je to pokušao da objasni predsednik Nikolić u govoru na Oplencu, ostaje nejasno zašto, na primer, kralj Aleksandar Karađorđević nije na velikoj ceni, i pored velikih zasluga u Prvom svetskom ratu, pa i zbog toga što je ubijen u zaveri mračnih profašistički orijentisanih snaga.

Sve su to pitanja na koja istorijska nauka, ali i politička i najšira javnost u Srbiji treba sebi da odgovore.