Aleksandar Denda: Dete nekoliko proklamovanih nada

Srbiju bez zavisti, bez zlobe, bez loše namere, bez sablji, bez ukrštenih pogleda. Srbiju prijatelja, onu koja bližnjega voli i poštuje. Srbiju pripadnosti višim ljudskim vrednostima. Srbiju različitih u pogledima i temperamentima a jednakih u tuzi i odnosu prema čoveku. Fenomen je to savremenog omladinskog pokreta u Srbiji, jer je uistinu toliko nestvarno realan i toliko dirljivo moćan da za tren okupi sve bisere rasute od Kanade do Australije, od nadrealizma do liberalizma, od ideologije do pragme. I svi se dobro razumeju u svojim duginim različitostima, i svakom se to jednako isijava iz razmenjenih pogleda punih nežnosti i sreće zbog ponovnog viđenja. Makar na sahrani. Tek ti je koja seda izbila, reče ushićeno fina gospođa jednom stasitom gospodinu iz Užica, inače bujne, potpuno bele kose. On joj vrati kompliment milim pogledom i osmehom tinejdžera, nepokolebljivo je uveravajući kako je njeno filigranski izborano lice, ustvari, bez bora, a oči mladalački vedre i plave, onakve kakve su bile samo pre koju deceniju. Ponosni na sebe, što su se okupili u tuzi, oko odra jednog od njih, Aleksandra Dende, činili su ovu tužnu svečanost nestvarnom, s puno dostojanstva, bez trunke patetike i do nebesa otmenom.

Iza njih su razdoblja velikih očekivanja i velikih strahova, a vreme tranzicije na svakom je ostavilo svoje neumoljive tragove, na njihovim licima i u njihovim srcima. Nekima toliko jako da, kao Aca, nisu mogli izdržati. Ova deca nekoliko proklamovanih nada, još uvek romantičari u duši, pitaju se i danas da li su se privikli, resetovali ili i dalje furaju svoj fazon. Šta je put ka sreći, šta je bolje? Traže odgovore u očima drugih, u nekrologu Vuka Žugića, koji ne prolama tišinu sahrane, već odzvanja u grudima nekoliko stotina prisutnih i stvara rojeve samopostavljenih pitanja. Zar ćemo svi tako rano otići sa ovog sveta? Da li je naša smrt, kao i naš život, lična stvar ili smo tu uzajamno jedni za druge i kolektivno svi za jednoga? Kako prevazići moral kolektiva u društvu koje forsira etiku pojedinca? Da li ćemo otići iznenađeni i neostvareni ako nismo odgovorili na to pitanje? Nismo li mogli bolje, nismo li mogli drugačije? Koliko smo bili borci, a koliko kukavice? Gde smo grešili, jer jesmo? I da li je to sve bilo potrebno i opravdano? Šta je to dovoljno za sreću? Ostvarenje politike ili stisak ruke voljene osobe? Ili i sreća bližnjega? Pojedinačni mikrokosmosi nisu ništa manje turbulentni od opskurnog okruženja, u kome se svi nešto, očigledno bezrazložno, ne razumeju i svađaju.

Ekonomija je svakako liberalna, jer u protivnom i nije ekonomija. Ali, daje li ona odgovore na sva pitanja života ljudi i njihovih društava? Nikako, kao, uostalom, nijedna beskonačna misao. Život nije norma, ali norma je život. I smrt. Ovaj determinizam ekonomiju svodi na ekonomiku, a teoriju na praksu. Denda je to uočio odavno, okrenuvši se aktivistički, onako kako ga je omladinski pokret sedamdesetih istesao, ka stvaranju društvenih i ostalih pogodnosti za razvitak malih i srednjih poslovnih poduhvata. Savremeni ekonomisti, počev od Harry-ja Markovitz-a naovamo, uporno su dokazivali da aktuelne ekonomske igre ne podstiče toliko trka za profitom, koliko izbegavanje rizika. Dobra odbrana bolja je od najboljeg napada. A mala poslovna društva senzibilnija su na promene u okruženju, pa je njihov eventualni neuspeh zato manje bolan za nacionalnu ekonomiju. Ako se tome doda i pravljenje posla na osnovu očiglednih prednosti podneblja, što je još Marks objasnio, onda je Dendin diskurs, koji je objedinjavao i ekonomiju i ekologiju, ono što danas zovu održivi razvoj, bio realan pogled na mesto srpskog društva u međunarodnoj podeli rada početkom dvadeset prvog stoleća i u uslovima četvrte tehnološke revolucije. O tome je pisao i na stranicama ovoga lista. Ipak, očigledna je Dendina rastrzanost između potrebe da se ličnim primerom dokaže društveni model i bezobzirnost stvaranja sopstvene male uspešne ekonomije, ne gledajući na njeno mesto i doprinos opštem razvitku. Kada bi imao mogućnosti da ponovo bira između tog ličnog primera i poslovne bezobzirnosti, Aleksandar Denda bi, ipak, opet izabrao lični primer. Ne samo zato što nikada nije bio bezobziran, već pre svega zato što je raspolagao retkim darom učitelja, nekog ko je imao instruktorsku potrebu da svoja znanja neprestano prenosi drugima. Nije sve u ideologiji i politici, mnogo više je u karakteru. A Aleksandar Denda, čovek velikih znanja, širokih pogleda i još širih zahvata, bio je pre svega – čovek sa ovih prostora, karakteran čovek.