Kako tradicija nalaže, domaćin Emir Kusturica goste je dočekivao sa pogačom i solju. Odmah nakon što je postao mandatar za sastav nove vlade, Ivica Dačić je seo u helikopter i poleteo put Višegrada. Nakon što se pozdravio sa domaćinom i ušao u Andrićev grad, zasvirao je orkestar Dejana Petrovića. Za Dačićem su ušli aktuelni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, potpredsednik vlade Jovan Krkobabić i izaslanici predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Praćeni trubačima, uputili su se glavnom ulicom grada iz mašte Emira Kusturice, došli do Trga Nikole Tesle i zauzeli pozicije u prvim redovima. Tu su već sedeli, jedan do drugog, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije i beogradski muftija Muhamed Jusufspahić. Iza njih je sedela akademska i glumačka svita, kao i više stotina Višegrađana i drugih gostiju.

Teško da se na jednom mestu mogla videti ovako šarena skupina. A svi su došli da odaju počast Ivi Andriću, i bace pogled na grad posvećen nobelovcu, koji će u punom sjaju zasijati 2014, za kada je planiran završetak radova.

– Pakosni kažu da se rugam žrtvama rata gradeći Andrićgrad – kaže nam idejni tvorac projekta Emir Kusturica.

– To nije tačno. Ne znam kako drugačije da objasnim, osim što stalno ponavljam da je ovo grad ljubavi i pomirenja. Kroz arhitekturu to možete da vidite. Tu su hercegovačke kuće, osmanlijski stil, vizantijski, stare srpske kuće, objekti iz perioda renesanse kojih nikada nije bilo na ovim prostorima… – navodi režiser.

Sa desne strane nakon ulaza u Andrićgrad je vizantijski deo, sa knjižarom „Meša Selimović“. Na levoj strani je karavan-saraj. Tik uz njega kuća iz srpskog perioda, a zatim kafana „Jalija“, specijalno otvorena za ovu priliku. Piće se služilo besplatno, a hrana je stigla direktno sa Mećavnika. Kažu da jalija znači neplodna, pusta zemlja, i da je taj prostor dugo tako izgledao.

Glavna ulica Andrićgrada popločana je glatkim belim kamenom u renesansnom stilu. Istim takvim bio je urađen prolaz kroz karavan-saraj, ali se Kusturica bunio, pa su morali da ga ruše i grade novi, pričaju građevinci.

– Nemamo mi problem sa njim. Kako projektanti i inženjeri nalože, tako gradimo. Ali oni su na mukama – pričaju radnici kroz osmeh.

– Evo, na ovoj zgradi ovde pomerali smo prozor bar 10 puta. Mora da bude baš onako kako je režiser zamislio. Zato smo i rušili prolaz kroz karavan-saraj, jer je Kusturica želeo da on bude autentičan, kao iz turskog perioda. Glatki kamen nije dolazio u obzir, već samo stari, hercegovački – kažu građevinci.

Glavna ulica vodi to Trga Nikole Tesle, gde je postavljena Andrićeva bista. Svečano i ceremonijalno, red govora, red klasične muzike, pa splet narodnih igara kulturno-umetničkih društava. Na kraju, kao i na početku, orkestar Dejana Petrovića.

– Skoro 10 godina sarađujemo sa Kusturicom. Svirali smo na otvaranju Drvengrada, svakog njegovog festivala, ali i u dva filma – „Zavet“ i „Život je čudo“. Prvi put smo u Andrićgradu i oduševljeni smo – priča Dejan Petrović.

Iako je atmosfera bila zabavna, pomalo karnevalska i opuštena, nije se mogla izbeći priča o politici. Kao mandatar buduće vlade, Ivica Dačić je rekao da ništa neće da obećava.

– Ne obećavam ništa. Ispuniću sve ono što su drugi obećali – rekao je Dačić, naglašavajući da će odnosi sa Republikom Srpskom biti još intenzivniji.

I Dodik je bio pomirljivog karaktera.

– Imaćemo dobru saradnju sa budućom vladom i raduje me njihova podrška. Ubeđen sam da ćemo zajedno nastaviti i sa radom na projektu Andrićgrada, koji zahteva još mnogo posla, iako je najteži deo završen – rekao je predsednik Republike Srpke.

Milorad Dodik, Vuk Jeremić i književnik Matija Bećković na Vidovdan su postali počasni građani Andrićevog grada. Ključeve im je predao Emir Kusturica, a potom je sa gostima seo u brod i otplovio niz Drinu.

Čuvena ćuprija na reci odoleva zubu vremena već nekoliko vekova. I po najvećem suncu ima šetača koji uživaju u pogledu. Na sredini mosta „dežura“ lokalac, u prilično alkoholisanom stanju i pita prolaznike: „Imaš neku kintu?“. U susret nam dolazi beogradski muftija Muhamed Jusufspahić, ćaskajući neobavezno sa pravoslavnim sveštenikom. Zastaje da porazgovara sa nama, dok mu se gospodin koji traži kintu, obraća rečima: „Dobar dan, Oče“.

– Nisam ja otac, on je – odgovara mu Jusufspahić kroz osmeh, pokazujući na sveštenika. Kaže nam da se u Višegradu oseća kao kod kuće.

– Ovde sam bio hodža 1985. u prigradskom naselju Kosovo polje. Izgovara se dugosilaznim akcentom, Kooosovo – objašnjava. Prisustvovao je otvaranju biste i svečanosti povodom godišnjice izgradnje Andrićgrada.

– To je jedan od događaja u kojem svi treba da učestvujemo. Andrić je bio naš. Ne svih nas, već naš. Koren njegovog prezimena znači čovek, ili čovekov. Ime Ivo, Ivan, Jovan ili Jahja, kako bismo mi muslimani nazvali Ivana, takođe je internacionalno i multietničko, kao i dela velikog pisca. Mnogo je pogrešnog čitano u prošlosti. Čak i dobra literatura pogrešno je interpretirana na ovim prostorima, na svim stranama i sa svih strana. Počeli smo loše da mislimo jedni o drugima, što je prouzrokovalo sva zla koja su se desila – smatra Jusufspahić.

Na pitanje da li Andrićev grad i most mogu ponovo biti spona među ljudima, a ne simbol razdvajanja, odgovara kontrapitanjem:

– Pa stojimo ovde, zar ne? Božja je volja da tako bude. A bila je to i Andrićeva ideja, Srbina muslimanske veroispovesti – zaključuje Jusufspahić.

Šansa za posao

Višegrad je miran grad u kojem kao da je vreme stalo. Ratna sećanja blede i ljudi su okrenuti budućnosti. Sadašnjost je pomalo surova, jer nema posla. Industrija ne radi i jedva se sastavlja kraj sa krajem. „Sviđa nam se Andrićgrad. Naravno, uvek ćete naći nekog ko ima da kaže nešto protiv, ali biće to šansa i da se ovdašnje stanovništvo zaposli. Sem sezonskih poslova, nema ovde šta da se radi. Kako se ko snađe. Ako je procvetao Mećavnik, procvetaće valjda i Višegrad“, smatra konobar lokalnog kafića, smeštenog tik uz Most na Drini.