Baljak: Lanac ćutanja o političkom ubistvu 16 radnika RTS traje do danas

Imamo samo izvršioca koji je odgovarao za neizvršavanje naredbe za neevakuisanje, a ne za žrtvovanje tih ljudi, i nemamo nalogodavce dok mnogo svedoka nije saslušano, naglašava. To je bila užasna žrtva da bi se preokrenuo propagandni tok rata, dodaje.

Navršilo se 20 godina od NATO bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije kada je poginulo 16 radnika tadašnje državne televizije, što je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena legitimnim vojnim ciljem.

Porodice i prijatelji stradalih postavljaju godinama pitanje zašto su oni poginuli. Bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović 2002. osuđen je na 10 godina zatvora jer nije poštovao naređenje tadašnje Savezne vlade i ljude i tehniku izmestio iz objekata u Aberdarevoj i u Hilandarskoj ulici.

Reditelj Janko Baljak napravio je, pre prve godišnjice, dokumentarni film „2:06 Anatomija bola“ koji govori o ovom događaju. Gostujući u Danu uživo, reditelj kaže da je to bilo njegovo možda najteže iskustvo i da pitanje „zašto?“ i dan danas odzvanja. Ističe da je taj film na RTS-u emitovan samo jednom, nakon demokratskih promena, 6. ili 7. oktobra.

To je bila tabu tema u to vreme (snimanja) i imali smo užasne otpore od strane Miloševićevog sistema koji je bio tada poput nekog ranjenog lava pred odlazak i događaje koji su prethodili 5. oktobru, navodi gost N1.

Nikakvo razumevanja od tadašnjeg rukovodstva RTS nismo imali, da smo čekali da se čuje druga strana, nikada je ne bismo dočekali – zabeležili smo samo ono Milanovićevo odbijanje u odjavnoj špici i to je bilo sve što smo dobili, dodaje.

Kaže da je i sa strane NATO-a postojao zid ćutanja. NATO je, podseća, beležio sve pogotke tadašnje intervencije i da se jednim klikom na internetu moglo videti bombardovanje u Grdeličkoj klisuri, mostova u Novom Sadu, a da je jedino ono što je u vezi sa zgradom RTS nestalo sa svih njihovih portala.

U tom smislu je taj film je bio neka vrsta šok terapije i neka vrsta ozbiljne optužnice za ono što je kasnije rezultiralo u suđenju generalnom direktoru Milanoviću, dodao je Baljak.

Kaže i da je taj film tada bio potpuni tabu – da su bilbordi s najavom bili prekrečeni sa „NATO izdajnici“, da je RTS  prestao da izveštava o filmu, iako je dobio nagradu. „Dačić je rekao da taj film ne bi mogao bolje da se režira ni u Pentagonu, a sada svi ti ljudi, uključujući i Dačića i Vučića – njima su savetnici Bler, prijatelji Šreder, ljudi koje podržavaju u predsedničkim kampanjama su porodica Klinton – zar to nije licemerno, van pameti“, pita.

Ocenjuje i da danas ne znamo ništa više o celom slučaju.

„Živimo jednu noć mrmota, tadašnji ministar informisanja je sadašnji predsednik države i on, po meni, snosi deo odgovornosti za to što se tada desilo ili za to što se nije desilo – a ono što se nije desilo je da ti ljudi budu evakuisani, što se moralo desiti… Sve ovo vreme se vodi patetična igra nadgornjavanja – da li je NATO veći krivac ili oni ljudi koji su ostavili svoje zaposlene u toj zgradi, po meni to je jedno potpuno nesuvislo pitanje“, navodi gost N1.

On dodaje da smo imali posla sa nevidljivom silom koja se iznenada pojavljuje i ruši sve pored sobom, i da jedino što je trebalo da se uradi – da se ti ljudi spasu.

„A ne da pokušaju jednom jezivom, užasnom žrtvom da preokrenu propagandni tok rata na stranu Jugoslavije, što je bila namera. I u ovom slučaju, kao i slučaju različitih političkih ubistava – jer ovo jeste političko ubistvo 16 ljudi, imamo samo izvršioca koji je odgovarao za neizvršavanje naredbe  Savezne vlade za neevakuisanje, a ne za žrtvovanje tih ljudi. Nemamo odgovorne nalogodavce tog zločina, ista stvar koja se ponavlja u slučaju ubistva vojnika ubistva u Topčideru, u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović“, kaže Baljak, ističući da ovo društvo ne može napred, dok se to ne promeni.

U celom lancu odgovornosti, naglašava, niko drugi nije odgovarao, i dodaje da mnogo svedoka nije saslušano. Baljak kaže i da je Vučić bio pozvan za svedoka na osnovu toga što ga je novinar novinar Slobodne Evrope Rade Radovanović predložio, a nakon razgovora s njim neposredno posle tragedije, i kome je, kako kaže, Vučić dao neke informacije – a da se on (Vučić) pojavio na sudu i proglasio Radovanovića stranim plaćenikom i NATO izdajnikom i nijednu reč nije rekao šta zna o svemu.

Taj lanac ćutanja traje do dana današnjeg, navodi Baljak.

On navodi da moralne katarze nema bez toga da se znaju ko su nalogodavci u tim zločinima koji imaju isti rukopis.

„Svuda se vuče taj rukopis službe koja je i dalje duboko u onom što živimo. Baš te noći nisu radile kamere na RTS – to je jedina noć gde kamere nisu mogle da nam daju podatak ko je i u kom trenutku napustio zgradu RTS… Kako je moguće da se posle pet minuta tu pojavi Arkan, kako je moguće da Milanović dođe posle 10 minuta, kao da je sedeo u kafani Madera“.

Navodi da niko u sudskom postupku to nije pitao te ljude, kao ni da nisu saslušani urednici i novinari koji su evakuisali svoju decu, „za koje se znalo da su znali šta će se desiti“.

On kaže da na ove okrugle godišnjice gleda kao na novo žrtvovanje tih ljudi i na jedno novo korišćenje žrtve u propagande političke svrhe, navodeći da je takav bio i jučerašnji skup u organizaciji UNS-a i RTS, a koji je, prema njegovom mišljenju, bio sve samo ne dostojanstveno odavanje pošte – u praznoj sali i gde su mahom učestvovali i sedeli novinari koji, kako je rekao, su i sami učestvovali u ratnom huškanju, da se, uz to, nije pojavio predsednik Vučić iako je najavio dolazak.