Četnička misija u tri navrata razgovarala sa Pavelićem

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Misija Draže Mihailovića je u Zagrebu u tri navrata razgovarala sa dr Antom Pavelićem i njegovim saradnicima.

Ustaški general Ante Moškov i pukovnik Juco Rukavina su dopratili Dražinu delegaciju do Pavelića, s kojim je bio i Andrija Artuković, na prvi sastanak koji je bio kurtoazne prirode.

Drugi sastanak je održan sutradan, 18. aprila 1945. godine, na Tuškancu. Ovaj put sa Pavelićem su bili general Đorđe Grujić (Srbin, glavar glavnog stožera Hrvatskih oružanih snaga) i Vjekoslav Maks Luburić. Izneti su ciljevi posete i diskutovana moguća rešenja.

Treći sastanak je održan 22. aprila 1945. godine.

General Svetomir Đukić – u tekstu „Iz šume u emigraciju – Od Slavonskog Broda do Zagreba“, objavljenom 1954. godine u „Srpskoj zastavi“ iz Buenos Airesa – svedoči da „kad se već nazirao neizbežan kraj“ da je njemu đeneral Draža poverio misiju da stupi „u vezu sa savezničkom vojskom u Italiji“ i da „uz put, prolazeći kroz Zagreb, ispitam mogućnost saradnje vojnih jedinica Pavelićevih i naših, kao i preduzimanja mera za zaštitu srpskog življa, na hrvatskoj teritoriji“.

General Đukić je u tekstu „Rezultati mog susreta sa Pavelićem“ napisao i da mu je Draža dao u zadatak da, pored ostalog, obezbedi prelazak „naših ljudi preko teritorije Hrvatske države“ te da zatraži „od Zagreba pomoć u hrani, municiji i lekovima“. U istom napisu general Đukić kaže da je obavešten, dok je još bio u Zagrebu, da je prema traženju Dražine delegacije Pavelić „poslao kamione sa lekovima i municijom, a sem toga da je izdao potrebna naređenja nadležnim organima, da se Dražina grupa propusti kroz Hrvatsku, u pravcu Slavonije“.

I Višnja Pavelić, poglavnikova kćerka, potvrdila je (2010) da je njen otac „pomogao četnicima Draže Mihailovića krajem rata“. „Draža je tražio da se njegovoj vojsci omogući povlačenje preko hrvatske teritorije i moj otac mu je izašao u susret. Osim toga, 1944. godine mu je dao lek protiv tifusa, koji je u to vreme bio teška bolest od koje se umiralo“, kazala je Višnja Pavelić.

Takođe, i Ante Pavelić je 1949. godine u opširnom tekstu „Država Hrvatska živi – Jedno poglavlje iz rukopisnog djela, Doživljaji“, objavljenom u „Hrvatskoj reviji“ iz Buenos Airesa, dao svoje viđenje o Mihailovićevoj molbi „za slobodan prolaz njegove vojske preko hrvatskoga područja u pravcu prema Slavoniji, odnosno Julijskoj krajini u Italiji“.

Pavelić navodi da ga je samo nedelju dana pre ove Dražine misije dr Slavko Besarević (zastupnik u Saboru NDH, inače jedan od nekolicine Srba koji su bili na visokim položajima u NDH) obavestio da je u Zagreb stigao advokat Brašić i da želi da se sretnu. Brašić je „kao pouzdanik generala Mihailovića“ došao sa molbom da hrvatska vlada pomogne i da „izvjesnu količinu cjepiva protiv pjegavom tifusu, jer da je ljudstvo generala Mihailovića jako zaraženo tom pošasti“. Pavelić dalje kaže da iako su „postrojbe generala Mihailovića bile nama neprijateljske, nisam im mogao uskratiti tu pomoć iz čisto ljudskih razloga“. A što se tiče prolaska Dražinih jedinica kroz Hrvatsku „bilo mi je odmah jasno, o čemu se radi“, kaže Pavelić. Jer „kada su se njemačke jedinice povlačile iz Srbije, prevozili su sa svojim transportima i pojedine grupe raznih srbijanskih postrojbi. No kada su naše oblasti to saznale, saobćeno je Nemcima da se to bez naše dozvoljene smije izvršavati, a kada se je, unatoč tome, nekoliko slučajeva ponovilo, onda su naše oblasti fizički sprečile svaki dalji takav pokušaj. General se Mihailović nije stoga mogao više pouzdati u otpremanje svojih ljudi preko Niemaca, a vjerojatno ni oni nisu više htjeli na sebe preuzimati tu zadaću (…) pa je stoga smatrao potrebnim obratiti se na nas i ishoditi dozvolu za prolaz. Ja sam smatrao, da je naša ljudska dužnost, ili, bolje rečeno, da je potpuno u suglasju s tradicionalnom plemenitošću hrvatskog vojnika, da se pokaže čovjekom i prema neprijatelju (…) i nisam vidio nikakove zapreke tome, da se taj prolaz ne dozvoli, kada je bilo očito, da bi sve to Mihailovićevo ljudstvo došlo inače u boljševičke ruke, i bilo 'likvidirano'“.

O ovom susretu svoje mišljenje je izneo i britanski diplomata Stiven Klisold, koji još 1949. godine u svojoj knjizi „Whirlwind: An account of Marshal Tito's Rise to Pover“ piše: „Da li je ovo 'slučajnost' da se šampion Srpstva, koji je jednom pripisivao Hrvatima sve nesreće koje su zadesile njegov narod, sad udvara arhiubicama Srba za pomoć i zajedničku akciju protiv svojih sunarodnika“, dodajući da je Draža bio samo delimično zadovoljan jer Pavelić „nije pristao na ponudu za zajedničku akciju protiv partizana iz bojazni da bi otvorena saradnja sa četnicima imala nepoželjan uticaj na ustaške trupe“.

Vladimir Predavec, ne bez izvesne gorčine, prokomentarisao je Klisodov stav: „Zapamtite, kada vas Englezi napuštaju oni vas onda tako ocrne pokušavajući da stvore utisak da je to potpuno normalna stvar. Amerikanci nisu takvi“.

Međutim, Pavelić nije imao nameru da sarađuje sa četnicima.

Visoko pozicionirani ustaški dužnosnik, profesor Ivan Oršanić kaže da je Pavelić u svom krugu o pregovorima sa četnicima govorio: „Ali mi svoje mislimo o njima! Uostalom znade to sve Luburić i on će već četnike udesiti kad ih više ne budemo trebali“.

Vjekoslav Maks Luburić je u „Otvorenom pismu srpskom generalu Svetomiru Đukiću“, objavljenom u madridskoj „Drini“ 1955. godine, krivicu prebacio na četnike: „Ni jednog časa Draža nije imao na umu pomagati hrvatske Oružane Snage i surađivati s nama, ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, nego je imao cilj prebaciti što više oružanih četnika na zapad, da se vrate s engleskim oružjem i kraljem Petrom i sruše ono, što bi još ostalo od Hrvatske“.

Dok su u Zagrebu trajali pregovori ustaše su 12. aprila na LJevča polju, severno od Banjaluke, teško potukle Đurišićeve četnike a Đurišić je sa svojim štabom uhvaćen i likvidiran. „Preživelo je možda manje od četvrtine“ Đurišićevih boraca a kako je naveo Maks Luburić ustaše su zarobile oko 7.000 četnika.

O sudbini Pavla Đurišića i njegovih četnika Borivoje Karapandžić je direktno pitao generala Svetomira Đukića: „Da li je misija na čelu sa njim, koju je đeneral Dragoljub Mihailović poslao Anti Paveliću, išta učinila za spas Vojvode Pavla Đurišića i njegovog ljudstva“. General Đukić mu je u pismu od 17. aprila 1955. godine „odgovorio od reči do reči“: „Nikakve veze nemam sa Pavlom Đurišićem niti mi je to stavljeno u zadatak“.

U analizi političke situacije i tih pregovora Živko Topalović je smatrao da su događaji s proleća 1945. godine doveli tada postojeću hrvatsku oružanu snagu i Vladu Nezavisne Države Hrvatske u izvanredno povoljan položaj jer je „mogla da odigra sudbonosnu ulogu i za budućnost Jugoslavije i za budućnost Hrvatske“. Topalović zamera „ustaškoj Hrvatskoj vladi“ što je do te mere bila „ispunjena mržnjom na Jugoslaviju i na Srbe, da je čak i u vreme umiranja Nezavisne države Hrvatske mislila jedino na osvetu“ i da je zbog toga „onemogućila svaki pošten dodir sa srpskim vojnim jedinicama i sa svojom propašću povukala u propast i hrvatsku i bilo kakav slobodan režim u Jugoslaviji“.

Ovaj Dražin saborac veli da je upravo uporno držanje i „bezumlje ustaške vlasti“ razbilo sve kombinacije „za ujedinjenje nekomunističkih snaga u otporu komunističkoj diktaturi“. Topalović je bio ubeđen da je „izvršeno prikupljanje otpornih snaga komunističkoj diktaturi oko hrvatskih jedinica, bila bi sprana sa lica hrvatskog naroda mračna prošlost ustaštva, olakšan greh oko pokolja Srba i obezbeđena bolja budućnost svim narodima, pa i hrvatskom narodu u Jugoslaviji“.

Možda bi sa Dražinom sudbinom sve bilo drugačije da je otišao u emigraciju.

Kada je Mekdauel iz Dražinog štaba evakuisan sa aerodroma u blizini Doboja prvog novembra 1944. godine, general Henri Vilson, glavnokomandujući savezničkih snaga na Mediteranu, ponudio je da sa Mekdauelom bude evakuisan i Draža Mihailović. Draža je ponudu odbio.

Harold Mekmilan, politički savetnik pri savezničkoj komandi za Mediteran, kao i njegov američki kolega Aleksandar Kirk, takođe savetnik pri istoj komandi, izneli su 15. novembra 1944. godine predlog britanske vlade za evakuaciju Draže Mihailovića. Prema Mekmilanu „s obzirom da se Mihailović neće tretirati kao narodni heroj, britanska vlada je smatrala da postoje značajni motivi da ga treba izvući iz Jugoslavije i dati mu časnu rezidenciju u inostranstvu“, izvestio je Aleksandar Kirk.

Jer, kako je objasnila američka profesorka istorije sa Old Dominion University Lorejn Liz, koja je krajem 1970. godine radila kao istoričarka u Stejt departmentu (Office of Historian at the Department of State) kao jedna od urednica 26. i 27. toma Foreign Relations of the United States 1955-1957, SAD su pravile razliku između Hitlerovih dobrovoljnih saveznika (willful collaborators) i onih koji su bili opstrukcionisti i „nevini“ saveznici kakvi su bili rojalisti i četnici Draže Mihailovića.

Povodom Dražine evakuacije u inostranstvo Forin ofis 23. novembra 1944. godine šalje instrukciju lordu Halifaksu, britanskom ambasadoru u Vašingtonu, i kaže da bi „razmatrana evakuacija Mihailovića od strane OSS (…) sprečila (…) njegovo padanje u partizanske ruke“, dodajući da „mi (Britanci) ne želimo da tretiramo Mihailovića kao saveznika, ali ne želimo ni da bude predat Titu“. Zahteva se od ambasadora da izvidi da ako bi „Mihailović došao u naše ruke“ „da li bi njemu američka vlada omogućila bar privremeni boravak u SAD“.

Međutim, krajem marta 1945, godinu dana pre Dražinog zarobljavanja, Čerčilov stav o đeneralu Mihailoviću, je nepokolebljiv. Britanska vlada informiše svog ambasadora u Vašingtonu: „Mi sada smatramo da je teško odoleti zahtevu Jugoslovenske vlade da joj ne predamo Mihailovića na suđenje“. Na kraju ove informacije lordu Halifaksu se kaže: „Ako Mihailovića uhvate Titove trupe, mi smatramo da bilo kakva intervencija sa naše strane – kod jugoslovenske vlade – ne bi služila nikakvoj korisnoj nameni“.

U ekspozeu Orme Sardžeta, stalnog podsekretara Forin ofisa, sačinjenog za Čerčila 14. maja 1945. godine je, pored ostalog, rečeno: „Bilo je tada (novembra 1944) da Mihailovića ne treba predati Titu, već mu treba dati azil, po mogućstvu u Americi. Uprkos nekoliko podsetnika Stejt Departmentu, sa naše strane, američko Ministarstvo spoljnih poslova nije nikad izrazilo bilo kakvo stanovište po ovom pitanju. Naš se stav po istom problemu promenio, i mi smatramo da moramo predati Mihailovića Titu, bez obzira što ova stvar može izgledati odvratna“.

Po završetku rata 5. jula 1945. godine Stejt department telegramom obaveštava Aleksandra Kirka da će „ubrzo postati neophodno zauzeti stav“ prema Mihailoviću: „Stoga smo obavestili (britansku) ambasadu (1) da nikada nismo imali bilo kakvu informaciju koja bi ukazivala da je Mihailović želeo da se preda radi sopstvene bezbednosti; (2) da se ne bismo složili da pošaljemo američku vojnu grupaciju, ili združenu anglo-američku misiju u Jugoslaviju kako bi ga ona spasla od partizana; (3) da ukoliko se on priključi savezničkoj vojsci smatramo da bi njega i njegove sledbenike po oružju trebalo imobilisati, skloniti u pozadinu i zadržati ih u skladu sa programom predloženim za bilo koje jugoslovenske disidente“.

Ovaj poslednji stav je bio od životne važnosti za sve one, i iz svih formacija, koji su uspeli da prebegnu saveznicima – jer iz dokumenta koje je pribavila Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina Titova vlast je veliki deo političkih i vojnih lica koji su ostali u emigraciji tretirala kao ratne zločince i tražila je od Komisije OUN za ratne zločince u Londonu da joj se izruče. Komunističke vlasti su 1.828 jugoslovenskih državljana tretirale kao ratne zločince. Titu ih je izručeno 208 i svi su uglavnom osuđeni na smrt.

Pravni savetnik Forin ofisa Patrik Din u svom elaboratu kaže da po britanskom shvatanju „ratni zločinac jeste ona osoba neprijateljske zemlje, ili osoba udružena sa neprijateljem, koja se ogrešila o uzuse i odredbe za vođenje rata“, dodajući da je Draža „pre svega kvisling, svakako u očima Titove vlade“.

Din nadalje objašnjava: „Meni izgleda, da je moguće okriviti Mihailovića kao ratnog zločinca u najširem smislu, ako su pripadnici njegovih snaga, pod njegovom komandom zajedno s Nemcima povredili odredbe za vođenje rata, protiv Titovih trupa (…) Izgleda verovatno da bi praktično bilo nemoguće odbiti predaju Mihailovića Jugoslovenskoj vladi, bilo kao izdajnika ili 'ratnog zločinca', sa ogradom da nam Tito pruži dokaze izdajstva ili krivicu ratnih zločina“.

Draža je u ovo vreme predmet mnogih polemika i napisa, računajući i ovaj, pa stoga nije, možda, neinteresantno pomenuti pismo Ralfa Stivensona Vilijamu Hejteru u Forin ofis od 2. aprila 1946. godine koje je, čini se, i danas, posle evo skoro sedamdeset godina, izdržao temporalnu probu:

„Sticajem okolnosti, on Draža je dva puta bio pretvoren u legendarnu veličinu, što je bilo u disproporciji sa njegovim ličnim osobinama i njegovoj vojničkoj važnosti. Kad je prvi otišao u šumu 1941. godine, i postao ministar rata u Jugoslovenskoj vladi, on je bio našim vlastitim potezom, i propagandom njegove vlade, pretvoren u romantičnu i važnu osobu. Kada su ga saveznici napustili, legenda se raspuknula, ali nije bio potisnut u pozadinu, jer, podjednako pogrešno, ponovo je postao legendom koju su stvorili partizani. On je tako postao legendarni heroj, legendarno čudovište koje simbolizuje reakciju, tiraniju i srpski partikularizam. U takvom izdanju on je poslužio vrlo korisno sadašnjem režimu, jer njegov ostanak na slobodi, poslužio je kao izgovor za brojne opresivne mere protiv političkih protivnika i njegovih fiktivnih snaga, da režim drži stajaću vojsku koja mu nije potrebna, ali mu je neophodna za učvršćenje komunističkog režima u Jugoslaviji (…)

U drugu ruku, ja nisam tako siguran da ovaj čovek, kad bude mrtav, ponovo neće postati, po treći put legendom i da će mrtav biti ono što nikada nije bio za života (…)

Snažne kao što jesu legende su kroz istoriju bile najjači činioci. One traže čoveka-ličnost da ih iskoristi. Ovim će Mihailović postati legenda po treći put; on će biti legenda koja će afektirati istoriju Jugoslavije, samo onda ako se nađe čovek, ili grupa ljudi u zemlji ili na strani, koja će shvatiti ovu legendu, i ako budu znali kako da je upotrebe“.