Foto: S. K.

Republički odbor Sindikata obrazovanja, iako je to prethodno sam najavio, još uvek nije doneo odluku o stupanju prosvetnih radnika u štrajk od 1. septembra. Ono što se zahtevalo bilo je „povećanje koeficijenta koji se dobija za uslove rada za 20 odsto, što bi u konačnom zbiru odgovaralo ceni rada od 300 dinara…posle nedavnog predloga vlade od 253 dinara“, piše Danas.

Međutim, najveću neizvesnost u tom trenutku predstavljao je zahtev sedam sindikata da najniža cena rada bude 405,84 dinara.

„Forum beogradskih osnovnih škola juče je saopštio da je sada, prema podacima koji pristižu sa terena, već izvesno da školska godina neće započeti 1. sepmtebra“, piše naš list.

Za to vreme, na sednici o NATO intervenciji na Kosovu u Nemačkoj, povodom porasta nasilja i sve većeg broja izbeglica, predložene su sledeće mere: da se „zatvore bankovni računi jugoslovenskih i srpskih firmi koje su pretežno u državnom vlasništvu, uvedu ograničenja u izdavanju viza, zabrane letovi JAT-a u EU, svi podaci o zločinima na Kosovu dostave sudu u Hagu, te da se kontrolišu udruženja kosovskih Albanaca u Nemačkoj, kako ne bi kupovala oružje i slala ih na Kosovo“.

Na jednoj od naslovnica nalazimo izjavu presednika Crne Gore Mila Đuknovića da će „Crna Gora biti deo Evrope – sa SRJ ili sama“. Kako je naglasio, Crna Gora neće odustati od namere da živi slobodnije i bogatije i savezna država neće moći da ignoriše crnogorsku inicijativu za utvrđivanje strategije bržeg povratka SRJ u Evropu.

„Ako savezna vlast i dalje bude ignorisala crnogorske predloge, Crna Gora će morati definisati svoj put uključenja u razvijene evropske integracije“, bile su Đukanovićeve reči.

On je istakao da se savezna vlast oglušuje o njegovu inicijativu „Za novi početak“ kao da ne želi da shvati njen značaj, a problem, kako kaže, vidi u „autoritarnom karakteru te vlasti“.

Osim Đukanovića, na istoj naslovnici našla se i vest da je mađarskoj komercijalnoj televiziji TV2, za pravo emitovanja intervjua sa Radovanom Karadžićem, od CNN-a bilo ponuđeno više od milion maraka. Do ovoga, ipak, nije došlo, budući da je Karadžiću u to vreme bilo zabranjeno pojavljivanje u javnosti.

„Mada je međunarodna zajednica zabranila Karadžiću svako pojavljivanje u javnosti, TV2 je očekivala da će intervju biti napravljen i objavljen bez problema…u međuvremenu TV2 je dobila pravno tumačenje prema kojem je kažnjivo omogućavanje Karadžićevog pojavljivanja u javnosti“, piše Danas.

Prema izvorima lista, intervju je bio iniciran od strane Karadžića, a do ove stanice došao je preko mađarsko-bosanskih biznismena. Planirano je bilo da se manje priča o ratu, a da akcenat bude stavljen na Karadžićev životni put.

A na jednoj konferenciji za novinare Socijalističke partije Srbije, tadašnji portparol te stranke Ivica Dačić govorio je ono što se i danas čujemo od medija – Albanci se plaše pregovora.

Kako je tada govorio, slamanjem „terorističkih bandi na Kosovu i Metohiji“ stvoreni su uslovi za mirno rešavanje problema u ovoj pokrajini. Ali, prema njegovim rečima, Albancima to ne bi odgovaralo jer bi se na taj način videlo da se oni „zalažu za zahteve koji nisu u skladu sa najvišim međunarodnim standardima“, već imaju samo jedan cilj – otcepljenje od SRJ.

„Ne znam da li ima potrebe da odgovaram na pitanja novinara iz novina za koje se ne zna da li će sutra izaći. Neke od novina bi trebalo da izlaze u inostranstvu, jer bi tako imale veći tiraž. Možda i ako bi izlazile na albanskom jeziku“, bio je Dačićev komentar na pitanje novinara ovog lista.

Od vesti iz rubrike kulture najveću pažnju privlači ona pod nazivom „Rane ostavile kamen u stomaku“. Na 33. Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu te davne 1998. godine kao prvi u zvaničnoj konkurenciji bio je prikazan film Srđana Dragojevića „Rane“.

„U gorke slike sa ekrana i atmosferu u publici uklapali su se i helikopteri koji su preletali pozornicu i mnoge Nišlije podsetili na kosovske sukobe u blizini“, piše novinar Danasa.

Na pitanje šta se desilo sa svečarskom atmosferom i desetima hiljada ljudi koji su nekada pratili ovaj festival, glumica Danica Maksimović odgovorila je da „ne morate da budete pajac ili dvorska luda da biste bili glumac“, kao i da ljudi jednostavno više nemaju para da bi posećivali festivale ili da filmovi nisu više interesantni.

U jednom od „ovonedeljnih“ brojeva nalazimo i interesantan tekst o Čačanima kao ljudima koji su „svoji na svome“. Kako piše dopisnica Olivera Milivojčević, oni se od svega najviše diče opozicionim duhom koji na tim prostorima vlada već vekovima, a za sebe smatraju da nikad nisu bili miljenici onih koji vladaju.

„Nisu ih voleli ni posećivali kraljevi i carevi, pa što bi i ovi današnji političari. Ali ono što ovu opoziciju razlikuje od one stranačke, jeste što je ista opozicija i poziciji i opoziciji“, ističe dopisnica.

Ona se poziva na nezvanične podatke prema kojima Čačak ima veliki broj malih privrednika, što ga, kako kaže, čini jednim od bogatijih gradova osiromašene zemlje.

„Ima Čačak i onih nezaobilaznih komponenti koje ga čine tipično srpskom provincijom. Večiti rat između onih na vlasti i porast broja članova jedne od najpopularnijih pozicionih partija u zemlji (JUL) čine da se ovaj grad na zapadu „oseća“ delom Srbije“, objašnjava Milivojčević i na spisak ovakvih „komponenti“ dodaje i momke koji svoju egzistenciju obezbeđuju „kalauzom po susednim zemljama“, po čemu su poznati i u inostranstvu.

Sajt Danasa objavljivaće rubriku „Iz arhive Danasa“ svake nedelje, kada će podsećati na to šta su bile vesti sedam dana pre tačno 20 godina.