Država se ponašala kao neodgovoran pojedinac

Neprincipijelno vođenje fiskalne i kreditne politike još više je pogoršavalo stanje u finansijama, što je na kraju rezultiralo trajnim nezadovoljstvom svih privrednih subjekata institucijama državnog sistema. Ovakvoj finansijskoj anarhiji pogodovale su i česte promene vlada, kojih je do 1941. godine bilo ukupno 28, ili izračunato u mesecima – u proseku svakih 9 meseci dolazila je nova politička garnitura na vlast.
Na kraju, u finansijskom sektoru izdvaja se i bankarstvo, koje je trebalo postati svojevrsni barometar privrednih kretanja. Međutim, ono je bilo uslovljeno pre svega kreditnom politikom Narodne banke, a zavisilo je i od poslovne politike ostalih državnih ili od države privilegovanih novčanih zavoda. Kreditnu politiku centralne banke karakterisao je sistem „kontingentiranja“ sredstava, kojim je favorizovano investiranje u polurazvijene i nerazvijene krajeve države. Ovaj protekcionizam pravdan je postojećom neujednačenošću u koncentraciji kapitala i znatno većom likvidnošću banaka iz pokrajina bivše Habzburške monarhije, koje su imale dovoljno sredstava da finansiraju sopstvenu privredu. Na likvidnost banaka iz severozapadnih delova zemlje uticala je i visoka štednja, koja je, po svemu sudeći, trebalo da se „preseli“ u banke sa nižom stopom štednje ili uništi. Zapravo, država se sve više počela ponašati kao neodgovorni pojedinac – izbegavajući da izmiri svoja dugovanja, koristila je sve instrumente prinude da naplati svoja potraživanja. U takvoj konstelaciji stanja najgore je prolazio običan građanin, koji je postajao sve siromašniji i kome su sve bliže bile ideje koje su nudile socijalnu pravdu, klasnu jednakost, sigurnost i mir.
U celini posmatrana, finansijska politika je verno odražavala sveukupne društveno-političke prilike u Jugoslaviji između dva rata. Ona u većini slučajeva nije bila utemeljena na ekonomskim načelima, nego je bila proizvod zadovoljenja usko-nacionalnih interesa, pojedinaca i grupa, koji nisu mogli sagledati njenu presudnu ulogu za opstanak državne zajednice.
Konzervativna politika Beograda nije bila u stanju da u dovoljnoj meri shvati prvodecembarski čin kojim su prekoračene civilizacijske granice, nego je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca tretirala kao privremenu političku zajednicu iz koje treba izvući što veću korist. Zapravo, Jugoslavija je bila poslednji i najveći adut na koji su igrale srpske elite na čelu sa dinastijom Karađorđević – odbijajući da prihvate tzv. „malo rešenje’’ srpskog nacionalnog pitanja koje im se nudilo za učešće u ratu na strani Antante. Projekat Pašića i srpske vlade predviđao je „veliko rešenje“ – za čiju realizaciju je bila potrebna žrtva, koju je Srbija de facto i podnela – ne štedeći pri tome ni ljudsku supstancu, a kamo li novac. Ona je bila svesna da ukoliko se ideja o Jugoslaviji ili Velikoj Srbiji ne realizuje – postaje apsolutni gubitnik. Pirova pobeda plaćena pravim pogromom stanovništva, uništenom industrijom, pokidanim saobraćajnicama i ogromnim ratnim dugovima – bila bi isuviše veliki ceh za ubistvo jednog nadvojvode.
Prvodecembarski čin nije odgovarao istorijskoj stvarnosti, nego je bio dosta preuranjen – predstavljajući samo trenutak bezizlaza i kompromisa u kom su svi akteri tražili svoju šansu i gledali da izvuku što veću korist. Zato ideja jugoslovenstva nije mogla biti trajnijeg državotvornog karaktera, nego se mogla smatrati privremenim – više eksperimentalnim pokušajem, kojim su civilizacijske margine dobile mogućnost da konstituišu jedinstven državno-pravni okvir. Ova ideja je doista predstavljala „nemoguću himeru“ u hiljadugodišnjem životu južnoslovenskih naroda. Istorijska šansa da se ovi narodi izdignu izvan malih svetova balkanskog kotla i konzervativne društvene misli – nije iskorišćena. Jugoslovenstvo nije uspelo da se oslobodi adhezionih sila nacije i vere, a praćeno malicioznom malograđanštinom u sudaru sa velikim i razvijenim građanskim društvima – vulgarizovalo je i sopstvenu ideju.
Pokušaji reinkarnacije Jugoslavije, koja je sa svim svojim usponima i padovima obeležila XX vek – danas su prekriveni pepelom i pretvoreni u jeres. Možda će ona u nekoj budućnosti uspeti da, poput ptice feniksa, ponovo oživi – zasnovana na nekim drugim idejama koje će biti oslobođene uske nacionalne kratkovidosti.
Ekonomski problemi, koji su u Kraljevini SHS bili prisutni od prvog dana, nisu se rešavali nego – naprotiv – nagomilavali, tako da im se sve više počela davati politička dimenzija. Otuda se izuzetno složena finansijska situacija reflektovala i na političke odnose unutar države i doprinosila rasplamsavanju međustranačkih borbi. Političke stranke, koje su bile zasnovane na nacionalnoj ili verskoj osnovi, vrlo često su postavljale pitanje odgovornosti za loše ekonomsko stanje u društvu i prozivale protivničku političku opciju. U političkim borbama koje su karakterisale društveni život sve do zavođenja monarhove samovlade, bilo je gotovo nemoguće odvojiti stvarne ekonomske i finansijske probleme iz dnevne političke instrumentalizacije u stranačke svrhe.
Nastavlja se