Državna i medijska mašinerija protiv kritičara vlasti 1Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Napadi na organizacije i pojedince koji se bave suočavanjem sa prošlošću se svake godine uobičajeno intenziviraju uoči i za vreme obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici tokom jula, kao i održavanja festivala kulturne razmene između Beograda i Prištine „Mirdita, dobar dan!“ u isto vreme godine, pokazuju podaci prikupljeni u JUKOM-ovoj (Komitet pravnika za ljudska prava) bazi podataka.

Ova Mapa incidenata beleži slučajeva pritisaka, pretnji i napada na branitelje različitih ljudskih prava.

Tokom 2020. žrtve napada su bili likovni i pozorišni umetnici koji su se kroz svoju umetnost zalagali za suočavanje srpskog društva sa događajima u Srebrenici 1995. godine, ali i drugi akteri.

Ove godine, već uskomešanu atmosferu na prostoru bivše Jugoslavije dodatno su zaoštrili haška presuda Ratku Mladiću, kao i u Crnoj Gori nedavno usvojena Rezolucija o zabrani javnog negiranja genocida u Srebrenici, a na meti pretnji smrću na društvenim mrežama najskorije se našao pisac i novinar Marko Vidojković, autor emisije „Dobar, loš, zao“.

Od početka 2020. godine, u Jukomovoj bazi podataka, odnosno Mapi incidenata, zabeleženo je 120 slučajeva pritisaka i napada na branitelje različitih ljudskih prava, bilo da se radi o aktivistima organizacija u toj sferi civilne aktivnosti, bilo o građanima koji su se kao pojedinci, nekim svojim postupcima ili delovanjem, našli u toj poziciji i zbog toga trpeli posledice.

Međutim, podaci u mapi odnose se samo na incidente vezane za promociju i zaštitu ljudskih prava, te njima nisu obuhvaćeni svi slučajevi pretnji, pogotovu sve javne ličnosti koje su se zbog iznetih stavova, suprotstavljenih aktuelnoj vlasti, našle na udaru etiketiranja ili neke druge vrste pritiska, pa nije moguće izvući celovit zaključak, niti njihov konačan broj.

Ono što je izvesno je da je u najvećem procentu slučajeva (77 odsto) bila ograničena ili ugrožena sloboda izražavanja, i to najčešće kao odmazda za izgovorenu reč.

Pritisci i napadi u trećini slučajeva dolaze od medija (njih 30), a gotovo isto toliko od organa državne uprave (26 slučajeva zabeleženih u prošloj godini).

U 17 slučajeva napadač je bilo fizičko lice, a u 15 incidenata napadač je nepoznat.

Nije zanemarljiv ni broj fizičkih ili verbalnih napada koji su došli od strane pravosudnih organa, javnih funkcionera, policije, GONGO udruženja (vladinih nevladinih organizacija) ili simpatizera političkih partija.

Kako se navodi, iako se u većini zabeleženih slučajeva nije radilo o direktnoj cenzuri od strane vlasti, primećuje se trend sistematskog pritiska na one koji su ukazivali na nezakonitosti i nepravilnosti u radu državnih organa.

„Na taj način, stvorena je izuzetno nepovoljna društvena klima u kojoj se oni koji ukazuju na propuste u radu na svim nivoima vlasti obeležavaju kao „izdajnici“ i to od strane najviših funkcionera ili poslanika u Narodnoj skupštini Srbije“, navodi se u Jukomovom izveštaju.

Sledstveno, ne iznenađuje ni što se najčešće različito tretiraju i procesuiraju pretnje upućene kritičarima vlasti ili pretnje onih koje vlast percepira kao pretnju po sopstvenu bezbednost, zaključci su izveštaja.

Direktorka Jukoma Katarina Golubović kaže za Danas da je jasno vidljiv selektivan pristup tužilaštva različitim slučajevima, u zavisnosti od toga nad kim je neko delo izvršeno.

– Kada su u pitanju ljudi koji istupaju u javnom interesu ili uzbunjivači, oni su uvek progonjeni za reč iznetu u javnosti. Što se tiče odmazde, prvi su na spisku za odstrel. Sve su češće i privatne tužbe javnih funkcionera protiv njih, ili slučajevi gde direktori javnih preduzeća privatno tuže svoje zaposlene za uvrede i klevete ukoliko oni govore o nepravilnostima u poslovanju, navodi Golubović sve primetniju praksu odmazde prema onima koji se usude da govore ili kritikuju bilo šta što se tiče aktuelne vlasti.

S druge strane, ukoliko su takvi pojedinci sami predmet pretnji ili odmazde, gotovo je nemoguće utvrditi identitet onih koji prete, s obzirom da se policija obično zadržava na činjenici da se to odigralo na društvenoj mreži, te da ne znaju šta dalje mogu da urade. „Obrate se, primera radi, Fejsbuku i to je to“, objašnjava Golubović.

– A kada su navodno ugroženi javni funkcioneri ili oni bliski vlasti, sprovode se apsolutno sve radnje kako bi se utvrdio identitet anonimnog „krivca“, obično bivaju pritvoreni, oduzimaju im se telefoni i računari i to bez razloga, s obzirom da se društvenim mrežama može pristupiti bilo odakle, a to je sve jedan vid odmazde. Takođe, kada je govor mržnje ili pretnja usmerena prema nosiocima vlasti i funkcionerima, oni ne uvažavaju taj stepen kritike koji bi javna ličnost morala da trpi u javnom govoru, kao što se i ne procenjuje koliko je neka pretnja izvesna, izvodljiva. Istovremeno, otpočinje se u progon ličnosti koja je potencijalno ugrozila nekoga iz vlasti, što uopšte deluje poražavajuće na slobodu izražavanja, i u okviru nje, kritiku rada organa vlasti i javnih funkcionera, zaključuje Golubović.

Tabloidna targetiranja i upadi na predstave i izložbe

Kada se radi o aktivistima i udruženjima koja se bave prihvatanjem i suočavanjem sa događajima u prošlosti, poput genocida počinjenog u Srebrenici, Mapa incidenata beleži tokom prošle godine više napada, sukoba i pretnji. Naveden je slučaj targetiranja reditelja, scenografa i glumaca predstave „Srebrenica, kad mi ubijeni ustanemo“, izvedene u septembru u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Tom prilikom na internet portalu Prismotra objavljeni su tekstovi „Ko je Zlatko Paković? Bolesni umetnik u srbo-fobiji“, „Ovi glumci rade protiv Srbije!“ i „Ko je Nikola DŽafo? Skrnavljenje srpske zastave, antisrpske predstave i izložbe…“, u kojima se iznose optužbe i uvrede na račun umetničke ekipe okupljene oko predstave, kao i nagoveštaj da će doći do pokušaja prekidanja predstave i izazivanja incidenta.

„Žrtva napada Prismotre bila je i Jelena Jaćimović, aktivistkinja Ne davimo Beograd zbog njene izložbe „Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“, održane u CZKD. U pomenutim tekstovima napada se sam prostor gde su održani događaji, kao i osnivačica, pokojna Borka Pavićević“, navodi se u pregledu incidenata.

Jukom dalje podseća da je Fond za humanitarno pravo doživeo četiri napada koji su povezani sa njihovom borbom protiv negiranja genocida u Srebrenici. Najpre su u prostorijama beogradske opštine Stari Grad, na promociji knjige osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja „U Srebrenici nije bilo genocida“, prisutni fizički napali i vređali Natašu Kandić, predsednicu Fonda i aktiviste još nekoliko srodnih organizacija.

„Promocije knjige u kojoj se negira genocid su održane, uz nedopustivo korišćenje javnih resursa, i u prostorijama opština Novi Sad, Novi Beograd, LJubovija, Bajina Bašta, Brus, Pirot i Kruševac“, navodi se u izveštaju .

Usledili su i tekstovi objavljeni na portalu Prismotra: „Koliko je bogata Nataša Kandić? Da li joj ovaj novac treba oduzeti?“ i „Drugi deo spiska ljudi koji rade za Natašu Kandić“, u kojima se Kandić i aktivisti optužuju za prisvajanje i nezakonito trošenje dobijenih donacija. Dodatno, pokret Balternativa je u maju 2020. pokrenuo peticiju za zabranu nekoliko organizacija koje se bave suočavanjem sa prošlošću, među kojima su Helsinški odbora za ljudska prava, Fondacija za otvoreno društvo, Fond za političku izuzetnost, CZKD, Centar za evroatlantske studije i Žene u crnom, navodi se u spisku napada i pritisaka u okviru Mape incidenata.

Prava ugroženija zbog pandemije

Nagli porast napada i incidenata zabeležen je sredinom prošle godine, delom i zbog julskih protesta građana protiv pandemijskih mera, kada se sa 28 slučajeva, koliko se do juna odigralo od ukupno 100, u julu taj broj povećao na čak 65. Oko 80 odsto žrtava pretnji i pritisaka zbog aktivizma u sferi ljudskih prava u 2020. bile su nevladine organizacije, u 13 odsto slučajeva su pojedinačni aktivisti, a u sedam odsto neformalne grupe. U više od polovine slučajeva radilo se o pojedinačnim napadima (57 odsto), 33 odsto su bili napadi koji se ponavljaju, a 10 odsto ih je kontinuiranih, govore Jukomovi podaci.