Međutim, takav je zakon, jer imaju četrdeset godina staža u svom voljenom klubu iz Humske ulice. Kad se sabere njihovo igračko i trenersko bitisanje u Partizanu ceo jedan vek su tu.

Vladica je došao još 1955. iz Ivanjice na Topčidersko brdo, a Branko 1964. iz tadašnjeg Titograda i sa malim prekidom zbog igranja u inostranstvu sastavili su četiri decenije među crno-belima.

Sa svojih petnaest leta došao je Vladica Kovačević u Partizan i potpisao pristupnicu 4. oktobra baš na deseti rođendan kluba.

– Nije potrebno posebno da pričam koliki je to bio doživljaj za mene. Prvo doći u Beograd, a zatim u takav gigant kao što je Partizan – kaže Kovačević, koji se brzo snašao u velikom gradu i klubu.

Ubrzo je postao uzdanica Partizanovog omladinskog tima, koji je delovao kao neka kaznena ekspedicija.

– Bila je to sjajna generacija, za poraz nismo znali. Po sezoni davali smo preko dvesta golova, a primali tek pokoji – priseća se početaka Kovačević.

Kada su stasali za prvi tim gotovo svi su postali prvotimci, pa uz Kovačevića tu su još Šoškić, Jusufi, Miladinović,Vasović, braća Čebinac… Dobijaju naziv Partizanove „bebe“, a Vladica – „poslovođa“. Zanimljivo da su mu taj nadimak dali navijači Partizana, jer je svoj posao na sredini terena, iako naizgled krhki Vladica, obavljao savršeno.

Ti Partizanovi nekadašnji omladinci i kao seniori nastavljaju da ređaju pobede. Prvi put u tadašnjoj Jugoslaviji jedan klub zaredom tri puta osvaja šampionsku titulu.

– Imali smo kvalitet. Znali smo se u dušu. Bili smo i dobri drugari, pa uspesi nisu mogli da izostanu – ističe Kovačević.

Vrhunac te generacije bila je 1966. i finale Kupa šampiona protiv Reala u Briselu.

Za nesrećan i nezaslužen poraz posle vođstva Partizana pronađeni su mnogi razlozi, a Vladica ima, za današnje vreme, neobično objašnjenje.

– Tadašnji trener Gegić dao nam je slobodno popodne za šoping pred večernju utakmicu sa Realom. To je bilo fatalno po nas igrače tokom utakmice. Zbog nekih „krpica“ što smo ih kupili u Briselu nismo doneli pehar u Beograd.

Posle tog finala Vladica Kovačevič odlazi u francuski Nant, ali se ubrzo vraća i postaje prvi fudbaler koji se iz inostranstva vraća u Partizan.

– Nisam bio u vojsci i vratio sam se da odužim dug otadžbini. Posle mi se nije išlo u pečalbu i zaigrao sam ponovo za crno-bele.

Kada je završio blistavu karijeru Vladica Kovačević je postao trener, naravno u Partizanu. Vremenom specijalizovao se za rad sa mlađim kategorijama i postaje višegodišnji uspešni direktor omladinske škole. Valjda niko kao Vladica nije uviđao značaj mlađih kategorija, jer je i sam kroz njih prošao, pa za vreme njegovog rukovođenja Partizan pravi bum u radu sa mladima.

– Mnogo je bitno da mlad igrač prođe kroz brojne selekcije velikog kluba. Tu se stiče znanje. Ako se nešto propusti u radu, teško se ispravlja u seniorskoj kategoriji – smatra Partizanov poslovođa.

Drugi Partizanov penzionisani velikan Branko Rašović pridružio se „bebama“ 1964. Takav profil igrača na mestu centarhalfa baš je nedostajao moćnom timu sa Topčiderskog brda. Kršni momak brzo se uklopio u novu sredinu, a svoje zvezdane trenutke doživljava u Kupu šampiona dve sezone kasnije. Odigrao je vanserijski celo takmičenje, a nezaboravnu partiju pružio je na Old Trafordu, na kojem je Partizan eliminisao slavni Mančester Junajted, koga su u to doba predvodili svetski čuveni asovi, poput Bobija Čaltona, Džordža Besta, Denisa Loua, Nobi Stajlsa…

– Na toj utakmici u Mančesteru svi smo igrali dobro, a posebno Šoškić i Vasović – ne želi sebe da ističe Rašović.

Pred strašnim „bebama“ Mančester junajteda Partizanove nisu imale strahopoštovanje. Nisu sisale prst, već su pokazale zube, i to ne mlečne nego očnjake, poput onih lavljih.

– Verovali smo u sebe i svoj nesporni kvalitet. Nismo bili impresionirani asovima sa Old Traforda. Navešću samo jedan primer, legendarni Best jedini je bio fudbaler sa dugom kosom u to doba. Bio je svetska zvezda, ali Ljuba Mihajlović ga nije brenovao. Čak ga je na utakmici u Beogradu, koju smo dobili sa 2:0, dobro počupao za tu dugu kosu.

Iako je njegova generacija mnogo zadužila Partizan, Branko misli da su svi oni dužni Partizanu.

– Bez lažne skromnosti smatram da je svima nama Partizan više dao nego što smo mu mi uzvratili – kaže čovek koji je tolike godine proveo u klubu iz Humske.

Naravno, Branko, kao i Vladica, time što su postali formalno penzioneri neće prestati da dolaze na Partizanov stadion i da gledaju utakmice svojih naslednika, a i nekih igrača koje su sami stvorili. Branko ima zapravo i biološkog naslednika u redovima crno- belih. Njegov sin Vuk takođe je bio prvo igrač a sada trener. I šta na kraju posle odlaska u zasluženu penziju reći ovoj dvojici velikana, a da se ne upotrebi ona otrcana fraza da što duže čekaju da im zvoni poštar na vratima. Ne kažemo da smo nešto originalni, ali možda je najbolje reći: vidimo se danas protiv Jagodine, kao i na sledećim utakmicama Partizana.

Pridružila im se i dama

Povodom odlaska u penziju svoja dva asa Partizan je napravio prigodnu svečanost, na kojoj su bili saigrači Vladice i Branka. A, bila je i jedna dama – Ranka Karamarković. I ona je posle 39 godina rada u Partizanu otišla u penziju – sa mesta šefa finansijske službe. Uz lepe umetničke slike i hiljadu hvala Partizan se samo formalno oprostio od ove tri retke osobe, jer oni će, kako sami ističu, uvek biti uz svoj klub mladosti, afirmacije i zadovoljstva.