Ja ne vidim tu cenzuru. Cenzura bi bila ukoliko bi neko od političkih moćnika isplatio toj kompaniji novac da skine Utisak nedelje. E to bih ja shvatio kao cenzuru, navodi u razgovoru za Danas Goran Milić, direktor vesti i programa na Al Džazira Balkans, koji je u Beogradu boravio povodom promocije serijala emisija „Alhemija Balkana“.

On dodaje da su se takvi primeri dogodili u Hrvatskoj u dva navrata, ali da su to svi prećutali iako su svi znali o čemu je bilo reči.

– Da se to dogodilo sa Utiskom nedelje, ja bih se složio da je to cenzura. Ovako, pravo je svakog privatnog medija, naglašavam na svoju štetu ili korist, odlučivati kakav će im biti program – napominje Milić komentarišući situaciju u medijima u Srbiji nakon ukidanja emisije Utisak nedelje.

Olja Bećković je tim povodom gostovala na Al Džaziri, gde je javno iznela tvrdnje da je Utisak nedelje zabranio premijer Srbije Aleksandar Vučić. Da li ste se pribojavali da će vas neko zvati posle te emisije?

– To je njeno pravo. Na Al Džaziri ne odgovaramo za izjave ljudi koji nastupaju u našem programu. Jedino imamo princip da mi nemamo stavove o političarima. Naš novinar ne može reći, na primer, da je Aleksandar Vučić loše ili dobro postupio. Mi i kada prenosimo sportske utakmice, ne kažemo „zaslužena pobeda Dinama“, jer se onda dovodi u pitanje zašto onda nije zaslužena pobeda Partizana. Unutar jednog nacionalnog korpusa, neke televizije pojedine vrednosne sudove ustaljuju i na taj način pokazuju na kojoj su strani. Kod nas nije dopušteno reći ni „nažalost poginulo je 50 ljudi“, jer onda „nažalost“ mora biti i za Bagdad, i za Siriju, i onda to postaje uzrečica. Kada je reč o izjavama sagovornika, samo ne damo da se psuje, da se vređa, da se iznose fašistički i drugi univerzalno neprihvatljivi stavovi.

Evropska komisija je u izveštaju o napretku Srbije na putu ka EU ocenila da u Srbiji postoji uticaj na nezavisnost uređivačkih politika medija i povećan stepen autocenzure. Kako vidite situaciju u medijima u Srbiji?

– Porediti stepen medijskih sloboda iz vremena Tita i danas je besmisleno. Onda je 90 odsto svega bilo ograničeno. Danas govoriti o medijskim zabranama je malo preterano. Vi danas imate bezbroj načina da svoj stav saopštite. Ako neće vaša novina, vi imate izbor od 80 televizija u Srbiji, 100 portala, jedan će to sigurno objaviti. Ako zaista imate argumente, i na najmanjem portalu da objavite, imaćete milion klikova. I onda šta vam ko može. Predlažem više kreacija, ideja, istraživanja i argumenata, a ne unapred vikati „cenzura, cenzura“. A što si to ponudio da se cenzuriše?

Mnogi predstavnici medija u Srbiji ocenjuju da je danas gore nego devedesetih godina.

– Kod Miloševića si mogao završiti pod zemljom. Lično Milošević, kojeg znam, sa kojim sam studirao, kojeg sam viđao, nije mnogo brinuo o medijima – nije voleo ni nastupati, davati intervjue… Ali je njegova supruga bila u tome vrlo revnosna, tako da ako odvajate supruga od supruge, pravilnije je reći u „Mirjanino vreme“ nego u „Miloševićevo vreme“. Mirjanino vreme pokazaće, ako se ikad otkopaju sve tajne, da neki koji su završili sa metkom u glavi ili u temeljima neke građevine više vuku vezu ka ženskom nego ka muškom licu. Tad je bilo žešće, bilo je ratno vreme, premlaćivanja, pretnje su bile značajnije, tada nije bilo ni zaštite novinara. Da neko dobije džip sa policijom, kao što sada ima Brankica Stanković, što je neki signal države da brine, sumnjam da bi u to vreme bilo moguće.

Al Džazira se emituje u više zemalja u regionu. Da li ste se vi suočavali sa političkim pritiscima?

– Bilo je, ali vrlo malo. U početku su to bili klasični pritisci, pa su videli da ne reagujemo na to i da je uzalud.

Da li je tajna iz koje zemlje regiona je najviše bilo pritisaka?

– U početku je to bilo o tretmanu Kosova – i Srbi i Albanci. Bilo je pitanja zašto Srbin izveštava sa Kosova ili zašto Albanac izveštava sa nekog drugog mesta, zašto Srbin izveštava sa hrvatskih izbora. Nismo posle više ni odgovarali na to. Etnički nije bitno. Nama Srbin izveštava iz Vukovara i iz Srebrenice. Bilo je onda i zamerki Bošnjaka tipa „eto mi sada imamo našu televiziju, a ona nije naša“.

A koliko vaš vlasnik utiče na program? Imajući u vidu da je iz Katara, zemlje sa drugačijim načinom života i vrednostima, da li postoje određena pravila o tome kako izveštavati o pojedinim temama?

– Ima jedan kodeks, od 250 malih stranica i prilično velikih slova, i to je novinarski kodeks koji napravio stručni tim Bi-Bi-Sija. To je prepisani standard Bi-Bi-Sija, osim jedne rečenice: „Bi-Bi-Si promoviše britanski način života“. Mi tu rečenicu nemamo, jer mi ne promovišemo ničiji način života.

Nema nekih tabu tema?

– Ne, nijedna tabu tema ne postoji.

Na društvenim mrežama je bilo dosta zamerki zato što niste izveštavali o Paradi ponosa u Beogradu.

– Čovek može to proglasiti središnjim događajem. Može ako ima mrtvih. Ako je istučen brat premijera, mi smo to objavili. Ako kažemo da su bili sukobi sa policijom, mi smo to objavili. Ako kažemo šta je rekao neki relevantni činovnik, mi smo to objavili. Zašto bi gej prajd, zato što je to neko proglasio glavnim kriterijumom demokratije, i za mene to bio glavni kriterijum? Navešću vam jedan primer. Hrvatski voditelj, kada je britanski parlament usvojio zakon o gej brakovima, dao je tu vest rečima: „Britanija je usvojila zakon o gej brakovima, što pokazuje da je London samo dva sata udaljen avionom od Zagreba, a da je Britanija hiljadama svetlosnih godina udaljena od Hrvatske“. Ali ti si sad napravio da je udaljenost Britanije hiljadama svetlosnih godina daleko po kriterijumu ljudskih prava, a da je glavni kriterijum odnos prema gej brakovima. Navešću samo jedan primer, Dejvid Kameron je 18. premijer Britanije koji izlazi iz Idn Koledža. Taj koledž postoji 300 godina, a u njega nijedna žena nije ušla. Ako pričamo o ljudskim pravima, mislim da je to mnogo problematičnije. Gej prava, dakle, ne smatramo glavnim ljudskim pravom, već jednim od njih. Radnička, medijska i sva druga prava, za mene i za svet koji tako gleda su mnogo važnija.

Koja zemlja iz regiona predstavlja najveći izvor vesti na Al Džaziri Balkans?

– Zavisi od događaja. Kada su bile poplave, ljudi koji u Srbiji gledaju Al Džaziru mi priđu i kažu – vi ste krenuli poplave sa Srbijom, zar niste bosanska televizija? Počeli smo sa poplavama u Srbiji, jer su bile najveće, najopasnije i najjača vest, onda sa Bosnom, pa tek sa Hrvatskom iako sam ja kao direktor programa Hrvat. Da sam na hrvatskoj televiziji, počeo bih sa poplavama u Hrvatskoj. Da sam bosanska televizija, krenuo bih sa Bosnom. Da sam srpska i da su poplave manje nego u Bosni, opet bih, normalno, krenuo sa Srbijom. Na Al Džaziri, međutim, mi nemamo tu nacionalnu priču. Imamo dva, tri problema koji se stalno vraćaju. To su izveštavanja o godišnjicama stradanja. Na ovim prostorima svaki narod želi biti najugroženiji, najpostradaliji, najveća žrtva. I to je vrlo teško. Zato sukcesivno i svake godine smanjujemo te godišnjice. Dva mesta univerzalnih stradanja ne diramo, to su Vukovar i Srebrenica.

A kako izveštavate o Kosovu?

– Nije lako ni Kosovo, ali to smo rešili i podjednako su nezadovoljni i zadovoljni i Srbi i Albanci. Mi nismo službeno priznali da je Kosovo republika na Al Džaziri. Engleska Al Džazira daje mapu Srbije bez Kosova, mi dajemo Srbiju sa Kosovom, ali tako da su dve različite boje – tako da su to i dve i jedna zemlja. Naši reporteri kad odu, recimo, na Jarinje oni kažu: „Evo nas u Jarinju, na prelazu koji Beograd zove administrativnim, a Priština državnom granicom“. I ubuduće govori samo Jarinje ili prelaz. Mi ne kažemo Republika Kosovo, ali kažemo Vlada Kosova. Ali tako se kaže i u Srbiji. Dok god UN ne priznaju Kosovo, mi nećemo reći republika. Međutim, ako to Hašim Tači kaže, prenosimo kako on kaže. Ako Srbin kaže Kosovo i Metohija, prenosimo tako.

Najmanja gledanost u Srbiji i Hrvatskoj

U kojoj zemlji regiona je Al Džazira Balkans najgledanija?

– U BiH smo najgledaniji. Na drugom mestu, prema broju stanovnika, nalazi se Crna Gora. Treća je, vrlo rastuća, Makedonija. Takođe, veća je gledanost i u Sandžaku kao delu Srbije, jer tamo lokalne televizije puštaju naš program po sat-dva. I onda su Hrvatska i Srbija, za sada najmanje. Ali ćemo sada videti kako će biti nakon emitovanja serijala emisija „Alhemija Balkana“, koja se bavi životom građana u zemljama regiona danas.