U vreme kada je Grujica bio glavni urednik „Danasa“, od prvog broja te davne 1997, ja sam (uveliko) plovila PR vodama, radeći u EUnetu, prvom Internet provajderu na našim prostorima.
Stidljivo sam znala da zakucam na vrata njegove kancelarije i zamolim da objavi neku moju vest „o toj novoj čudnoj tehnologiji, koja će zauvek promeniti svet, a romantičnu faks-mašinu prepustiti zaboravu“.
On bi klimnuo glavom, pa šeretski rekao: „Znači, svet postaje globalno selo… Hm. Dobro, ako ti tako kažeš.“
Ponekad bi se videli u „Lovcu“ – isturenom odeljenju redakcije, gde sam mu jednom prilikom (hrabro) ponudila intervju sa proslavljenim Petrom Kraljem u kojem sam pisala o njegovim novim ulogama i „Dobričinom prstenu“ za životno delo koje je dobio nešto ranije.
I tako… beše to moj prvi tekst objavljen u „Danasu“ – ali ne i poslednji.
No, nije mi namera da pišem o Grujici – Gruji kao uredniku, ni kao poslovnom saradniku koga su kasnije, posle mene, mnogi PR menadžeri i konsultanti „gnjavili i davili“, sve negde do 2006. godine.
Naš slučajni susret u Sarajevu ponajviše govori o Gruji kao velikom čoveku, čoveku s velikim srcem – a takvih danas nema baš mnogo.
Gruja je (uveliko) bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja tek udata žena (u 42 godini života) i potpuno luda – trčeći tamo-vamo od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudi-vizu jer je moj suprug u toj dalekoj zemlji dobio posao.
Dojurim tako do ambasade R. Srbije u Sarajevu.
Uleteh do šaltera, koji beše u prizemlju zgrade, pa tu ostavih gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.
Sručih se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata, pojavi se Gruja (glavom i bradom), pa reče: „Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi kako si bleda!“
„Vaša uvažena ekselencijo, ambasadore… nisam htela da smetam“ – nasmeših se (ne baš u svom najboljem izdanju) dok sam se pela za njim, stepenicama na sprat. Večiti dobričina i veseljak, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sam, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da „Danas“ i moj suprug istog dana slave rođendan – 9. juna.
Karma ili Božija Promisao? Ko to zna…
Neka ti je večna slava dragi Grujo. Ostaćeš u divnom sećanju svih nas koji smo te poznavali i sa tobom sarađivali.
Zauvek zahvalna što sam te poznavala.
Autorka je novinar i pisac iz Kanade
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
