Infektolog iz Niša: Nismo stizali da ožalimo umrle kovid pacijente, stalno su pristizali novi (VIDEO) 1Foto: Screenshot YouTube

U početku, kada je vladao i najveći strah, nismo imali zaštitnu opremu. Nismo imali dovoljno kreveta, niti dovoljno kiseoničnih mesta, pa smo na jedan oksigenator vezivali i po dva pacijenta.

Imali smo ogroman priliv obolelih, a nijedan lek koji je garantovao izlečenje, te smo lutali, pa u očaju, na primer, davali previše antibiotika, što je bilo pogrešno. Veliki broj pacijenata je umirao, a nismo imali vremena ni da ih ožalimo, jer su stizali novi. Zdravstveni sistem je stalno bio na ivici pucanja, ali to se na sreću ipak nije dogodilo. Sada je situacija drugačija i vidi se svetlo na kraju tunela, kaže Steva Stanišić, infektolog, anesteziolog i načelnik odeljenja intenzivnog lečenja niške Klinike za infektivne bolesti, koji je od samog početka epidemije bio “na prvoj liniji borbe protiv kovida 19”.

Stanišić je na Dan državnosti Republike Srbije 15. februara ove godine dobio Zlatnu Sretenjsku medalju za zasluge (u borbi protiv epidemije kovida 19), nakon što mu Grad Niš mesec dana ranije nije dodelio najveću gradsku nagradu “11. januar”, za iste zasluge, a za koju su ga kandidovali jedna gradska opština i neka udruženja.

Inicijativu da ponese takvo gradsko priznanje prethodno je na društvenim mrežama pokrenuo veliki broj njegovih kolega iz niškog Univerzitetskog kliničkog centra, navodeći između ostalog da je reč o “najkompetentnijem lekaru u Nišu za organizaciju i lečenje kovid bolesnika”, “pravom heroju”, “istinskom junaku” i “ljudini”.

Naš sagovornik je i sam oboleo od kovida 19 kada je hitno ušao u odeljenje intenzivne nege kako bi reanimirao pacijente zbog čega nije stigao da obuče kompletnu zaštitnu opremu.

• Sa kakvim ste se sve problemima susretali od početka epidemije korona virusa do danas? Bili su prilično brojni i različiti.

Bilo je mnogo nedoumica i prilično lutanja. To se dešavalo ne samo kod nas već i u celom svetu, dok nismo saznali patofiziološki mehanizam ove nove bolesti. U početku, kada je vladao najveći strah, nismo imali zaštitnu opremu. Nismo imali dovoljno kreveta. Zbog kontagioznosti korona virusa bile su zabranjene obdukcije i preporučivan je što manji kontakt zdravstvenih radnika sa pacijentima. Imali smo normalan ritam rada, odnosno dežurstva od 16 sati, a subotom i nedeljom po 24 sati, što se ispostavilo kao nerealno. U niškom UKC su menjane koncepcije, pa su pacijenti najpre bili u zgradi stare hirurgije, a na kraju u novom UKC, gde su uslovi bolji, ali je zaustavljeno lečenje drugih bolesti…

Imali smo veliki broj pacijenata, a nismo imali pravi smeštaj, niti mogli da im pružimo pravu pomoć. Poseban problem je bio što smo procentualno imali izuzetno veliki broj teško obolelih, sa potrebom za intenzivnim lečenjem. Imali smo i veliki broj smrtnih ishoda, te veliku smrtnost ljudi koji su završavali na respiratoru.

Veliki broj naših pacijenata je imao akutnu respiratornu insuficijenciju i odjednom se javila enormna potreba za kiseonikom. Gde nije bilo kiseoničnih mesta dovožene su i odvožene boce sa kiseonikom, pa se javljala potreba za dodatnim zdravstvenim radnicima. Situacija je premašivala sve naše kapacitete- oksigenatore, kiseonička mesta, maske za neinvazivnu ventilaciju, repiratore… Sada toga ima dovoljno. To je u hodu rešavano, ali ne svuda, već u modernijim zdravstvenim ustanovama, kao što je, recimo, nova zgrada UKC Niš. Mi na Infektivnoj klinici, pak, imamo samo četiri do osam mesta sa razvedenim kiseonikom, odnosno kreveta sa kiseoničkim mestima. Klinika nije renovirana 14 godina, od kanalizacije pa nadalje, i to joj sad predstoji.

U nekim periodima, u prvom delu epidemije, imali smo veliki priliv pacijenata i- terapijski nihilizam. Nismo imali nijedan lek koji je garantovao izlečenje. Na raspolaganju nam je bilo malo lekova i svi su bili neefikasni. U početku je, zapravo, 100 odsto terapije bilo eksperimentalno. Pacijentima smo, tako, davali “hidrohlorokin”, koji se kasnije ispostavio kao neefikasan. Davali smo im i antibiotike, previse antibiotika, koji ne deluju na viruse, što je naravno bilo pogrešno. Ali, davali smo ih u očaju i nemoći, iz želje da makar sprečimo da sve zakomplikuje superinfektivna bakterijska infekcija.

Zdravstveni radnici su bili u strahu, pod psihičkim pritiskom i na ivici izdržljivosti. Mnogi su radili krajnje naporno. Usput smo učili, edukovali smo se u hodu, što brže. Morali smo da uključujemo i kolege kojima lečenje ove bolesti nije specijalizacija. I oni su morali da se bore kod najtežih slučajeva, a nisu bili vični. Do sada smo imali 11 konsenzusa (protokola, vodiča za lečenje), baziranih na saznanjima o tome šta su nove preporuke u svetu- Evropi, Rusiji, Kini, SAD.

• Zdravstveni sistem je očigledno bio prenapregnut. Da li je u nekom trenutku došlo do pucanja?

Sve to je zahtevalo opštu mobilizaciju zdravstvenog sistema koji jeste bio doveden do kritičnih granica. Na sreću, nije došlo do pucanja- a to bi značilo da kritičnim pacijentima kojima je u roku od nekoliko minuta trebao kiseonik nismo mogli da ga damo. Ali, stalno smo bili na ivici, na klackalici. Zaustavili smo redovni rad u klinikama, pretvarali smo ih u kovid klinike, svuda gde je to bilo moguće instalirali smo kiseonik, nekada smo na jedan oksigenator vezivali po dva pacijenta, što se, naravno, ne preporučuje ali je bilo nužno.

• Šta je, ipak, bilo i jeste najteže?

Jako je naporno, pre svega psihički. Vladala je neizvesnost, naročito na početku, imali smo posla sa nepoznatom bolešću. Vremenom smo utvrdili neku pravilnost- od sedmog do 12 dana može doći do pogoršanja- razbuktava se virusna pneumonija, javlja se burni imunološki odgovor, na kraju dolazi do otkaza organskog sistema.

Pored teških i srednje teških kliničkih slika koje su se završavale smrću, imali smo i pacijente sa lakšim tokom bolesti koji su, takođe, iznenada umirali. Kod svih naših pacijenata postoji strah, jer su i oni viđali da situacija može začas da se preokrene. Strepe oni, a strepimo i mi da li će sedmog, osmog, devetog dana da krenu ka izlečenju ili ka smrtnom ishodu…

Dakle, najveći teret je neizvesnost kojim će tokom ići bolest, a najteža je nemoć da to predvidimo i sprečimo najteži ishod. U roku od samo nekoliko sati je dolazilo do naglog pogoršanja i smrtnih ishoda. To je izuzetno teško gledati, a pritom ste nemoćni da pomognete. Vidite da vam pacijent klizi ka lošem, a sve ste učinili da se to ne desi. Onda grozničavo razmišljate, želite da pomognete iz dubine srca, iz petnih žila, ali…

Takvih, najtežih trenutaka bilo je puno. Ali, svaki novi slučaj potiskuje stare. Nemate vremena da žalite, stižu sledeći pacijenti koje treba lečiti, morate da pratite otkrića i preporuke iz sveta, morate da dajete hiljade saveta prijateljima, rodbini, zabrinutim građanima, a svesni ste da za ovu bolest nema efikasnih lekova.

Naravno, nasuprot tome, najveća sreća je kada se stanje pacijenta popravi, a posebno kada se ono popravi iznenada. Nažalost, takvi iznenadni oporavci bili su mnogo ređi.

• Da li ste sve to o čemu govorite, odnosno taj i takav posao “nosili kući”?

Infektolog iz Niša: Nismo stizali da ožalimo umrle kovid pacijente, stalno su pristizali novi (VIDEO) 2
Foto: Privatna arhiva

Kad dođemo kući, supruga- koja je takođe lekar, i ja potpuno smo isceđeni. A onda kreću telefoni, viberom se šalju laboratorijski i drugi rezultati. Počinje onlajn savetovalište. “Crvena zona” i u kući. Naravno, ne možete da odbijete rodbinu, prijatelje, a i sve druge zabrinute ljude koji vas zovu.

• Koliko vam je bila i jeste važna podrška sugrađana i javnosti?

Imamo takvu podršku i veoma je važna. Ranije su zdravstevni radnici često služili za treniranje strogoće, a lekari su bili sinonim za korupciju. Nakon ove epidemije, pogled na lekare i druge zdravstvene radnike se promenio nabolje.

• Šta se posle dosadašnjih iskustava u lečenju kovida 19 ispostavilo kao posebno važno?

Jako je važan pravi tajming- da pacijent dođe pre druge sedmice bolesti, a da mu se odgovarajući lek da u pravo vreme, pošto se neki od njih daju na početku infekcije, a drugi kada se bolest razvije. Jako je važno pratiti nova dostignuća u svetu.

Mi smo brzo dobijali lekove, ali oni nisu pokazivali veću efikasnost. Antivirusni lekovi se nisu pokazali dovoljno efikasnim, a bilo je bitno da se daju na početku, u kovid ambulantama. Poslednjih meseci u SAD su pronađeni lekovi koji sprečavaju vezivanje virusa za ćelije pluća, odnosno sprečavaju ulazak u ćelije domaćina, a daju se u kovid ambulantama pacijentima sa visokim rizikom- dijabetesom, autoimunim bolestima, imunodeficijencijom, i slično. I ti lekovi su došli kod nas, ali ih nismo mnogo davali. Pojavili su se i imunomodulatorni lekovi- kortikosteroidi, koji koče burne imunološke reakcije, a onda i vakcine, koje su izuzetno važne u spečavanju epidemije.

• Kakva je sada situacija u vezi sa epidemijom i lečenjem korona infekcije?

Vidi se svetlost na kraju tunela. Nadam se da se situacija polako smiruje, posebno ako se nastavi ozbiljniji tempo vakcinacije. Ipak, ima straha od novih sojeva, sada je aktuelan “indijski”, a neke vakcine imaju efikasnost od nešto više od 70 odsto… Dobro je da imamo sve vakcine, a na jesen, ako se desi novi pik- neće biti buran. Takođe, sada imamo strategiju, a i novoizgrađene kovid bolnice koje mogu da prime nove udare.

Politički nepodoban čovek u skafanderu

Lekari UKC Niš u decembru prošle godine ipak nisu predložili da Steva Stanišić dobije ovogodišnju nagradu grada Niša „11. januar“ za izuzetno angažovanje u borbi protiv kovid epidemije, uprkos tome što su prethodno na društvenim mrežama pokrenuli takvu incijativu. Od inicijative su odustali nakon razgovora sa Stanišićem, kome, kako im je rekao, nije važno da bude lično eksponiran, tim pre što su izgledi da nagradu dobije minimalni jer je “politički nepodoban”.

Za razliku od njegovih kolega, na ideji da Stanišića treba kandidovati za najviše gradsko priznanje istrajali su drugi predlagači- Udruženje za očuvanje tradicije i ulepšavanje Palilule “Sokače”, Aktiv veterana Niša i gradska opština Palilula. Komisija za nagrade Grada Niša mu nije dodelila nagradu.

– Meni je daleko značajnije od bilo koje nagrade da je takva inicijativa potekla od mojih dragih i cenjenih kolega i da je dobila veliku podršku. Sve ostalo je politika- znamo ko sedi i odlučuje u takvim komisijama, a ja se ne bavim politikom, nisam politički podoban, nisam “član stranke”, govorim javno o situaciji za “nepodobne” medije… Takođe, ne spadam u one kojima je važna samoreklama, trudim se da radim svoj posao, da u tome dam sve od sebe. Zato je bilo bolje da se za nagradu kandiduju oni koji imaju više izgleda da je dobiju- rekao je tada Stanišić za Danas.

On je kazao da je kolegama iz UKC predložio da umesto njega kandiduju “njegovu” Kliniku za infektivne bolesti, koja je od 2009. godine na prvoj liniji borbe protiv različitih epidemija, ali da oko toga nije bilo konsenzusa, jer je klinika tokom aktuelne epidemije pauzirala dva meseca zbog renoviranja, a bilo je i drugih “izazova” u funkcionisanju.

Neki od lekara koji su inicirali Stanišićevu kandidaturu za najviše gradsko priznanje kazali su za naš list da je i njegovo reagovanje na inicijativu “pokazalo o kakvom se kvalitetnom stručnjaku i skromnom čoveku radi”. Oni su dodali da će se u narednom periodu “zalagati za njegovo postavljenje na mesto direktora Klinike za infektivne bolesti, čiji bi rad i funkcionisanje trebalo unaprediti”. Direktore klinika, inače, postavlja direktor UKC Zoran Perišić, koji je i funkcioner SNS-a.

Grupa zdravstvenih radnika je na društvenim mrežama inicirala da Stanišić ponese najznačajniju nišku nagradu nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembra 2020, dodelio najviša državna priznanja pojedincima i institucijama koje su bile „na prvoj liniji fronta borbe protiv kovida 19“ i „spasile mnoge, mnoge živote“. Ni među njima nije bilo Stanišića.

– Nije na spisku za dodelu, ali za mene zaslužuje orden sa anđeoskim krilima, za sve ono što je uradio za vreme kovid epidemije- Steva Stanišić. Čovek koji je kao načelnik intenzivne nege Infektivne klinike u Nišu proveo više vremena u skafanderu nego sa svojom porodicom, čovek koji je sa respiratora „skinuo“ pacijenta posle 38 dana, čovek koji uvek govori “ Za mnom…“ a ne „Napred!“. Kulturan, obrazovan, nenametljiv, ne reklamira se- napisao je tada hirurg niškog UKC Bojan Jovanović.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Infektolog iz Niša: Nismo stizali da ožalimo umrle kovid pacijente, stalno su pristizali novi (VIDEO)”

  1. Kako to da se od covid-a umiralo samo u covid bolnicama, a ne kući, na poslu ili ulici?

  2. A novinarku iz Novog Sada privodili zato sto je otkrila takvu istinu u Klinickom centru Vojvodine. Nije bilo dovoljno zastitnih sredstava niti uslova za lecenje.

  3. Od početka pandemije u Srbiji je, po podacima SZO, od posledica zagađenja vazduha preminulo 6500 ljudi, od korone 6800, od onkoloških bolesti 25000 a od koronarnih 50000.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.