Ivan Jevtović: Montipajtonovske izjave nadležnih su povod za generalni štrajk

Kada to osvestimo shvatićemo da stvari zavise stvarno od nas lično i da ne treba praviti famu što postoje neke čike i tete koji su navodno „nedodirljivi“. Ne, nisu. U ovom trenutku je uz pomoć građanske neposlušnosti, koja je neophodna, moguće da sistem padne. Ali mi nemamo probuđen narod za to. U svojoj inertnosti i lenjosti naš pojedinac je izgubio svest – smatra Ivan Jevtović, glumac i ovogodišnji ambasador 15. Kids festa.

Festival se održava od početka ove nedelje u dvadeset gradova u Srbiji, a Jevtović konstatuje da je divno što klinci u celoj zemlji mogu da uživaju u njemu jer nije elitistički namenjen samo za decu iz velikih gradova.

– Pre 15 godina, kada se održavao prvi Kids fest, bio sam u ansamblu Pozorišta „Boško Buha“. U čast otvaranja odigrali smo predstavu „Laku noć, deco“, Duška Radovića, na sceni Doma sindikata, pre projekcije filma. I tada, kao i sada, uzbudljivo mi je zapažanje kako različite dramske umetnosti deluju zajedno – prisetio se ambasador, „prvi dečak“ koga su organizatori pozvali da predstavlja festival, jer su pre njega tu privilegiju imale njegove koleginice. Festival je otvorio animirani film „Invazija medveda na Siciliju“ a predviđeno je da se prikaže ukupno 19 filmova.

* Uglavnom čujemo „Ti si prva žena na toj poziciji“, kako je kada se okrenu uloge? Ti si prvi muški ambasador Kids festa – da li su u društvu zavladala jednaka prava i jednakost polova?

– Na toj istorijskoj klackalici još uvek nije sve u redu, ali postoji tendencija, kada pogledam sa profesionalne strane jer su u kulturi stvari avangardnije, da situacija ide na bolje. U beogradskim pozorištima, ali i u celoj zemlji i regionu, efikasnost ženskih reditelja – rediteljki je sve veća, postale su dominantnije u prethodnih čak deset godina, što mislim da je izuzetno jer su donele veliki kvalitet. Prisećam se trenutka kada sam devedeset i sedme, u sred građanskih protesta, onako lud sa ulice došao u pozorište „Boško Buha“ koje se tada isto renoviralo. Građevinsko preduzeće Goša je izvodilo prvu fazu rekonstrukcije – rušenje pozorišta, a mi smo se četiri, pet meseci bukvalno potucali po beogradskim scenama. Gospodin Ljubivoje Ršumović, koji je tada bio upravnik, me je zapitao, „Šta je bilo?“ Kazao sam – imam ideju da mi sami renoviramo pozorište. „Ti si nenormalan, stalno neke lude ideje“, odgovorio mi je, a mi smo stvarno te godine, u sred protesta, u 28 dana vratili „Buhu“ u stanje u kome je bilo pre rušenja. Na sceni smo igrali sve do počeka ove druge nesrećne rekonstrukcije, koja nije korektna zbog svega i svačega, pre svega zbog dece jer nemaju to sveto mesto – Pozorište „Boško Buha“, koje bi moralo da bude nacionalna dečija kuća, ko što je nacionalno pozorište preko puta. Ovo pričam zato što sam, onako sa lopatom i građevinskom kapom od novinske hartije, izbacujući šut od te prve faze rekonstrukcije, pitao našega reditelja Milana Karadžića da li mi možemo kao nagradu da napravimo večernju scenu, odnosno, predstavu sa drugarima iz generacije. Pozvao sam Darijana Mihajlovića i Anju Sušu da rade predstavu, pre nastanka pozorišne trupe Torpedo, i sećam se da sam ubeđivao starije kolege da rade predstavu sa Anjom. Nekoliko njih je reklo „Žena reditelj, taman posla!“ Od tada do danas stvari su se drastično promenile. Većina kolega, čak i starije generacije, želi i trudi se da bude u tim podelama, zato što su one zaista slobodnije, a na neki način i hrabrije. Što se ostatka društva tiče, i kod nas a i u svetu, još je poprilično neizbalansirana situacija.

* Da li su naše institucije dovoljno angažovane u tome da ljudima priušte kulturne sadržaje?

– Ako posmatramo kulturu kao vagon i uzmemo da je cela država niz vagona, imamo pre nje policiju, sport, energetiku… izvesno je da je vagon kulture na poslednjem mestu. Budžet za kulturu koji je nemoguće mali, čini mi se i dalje istorijski i evropski minimum, ukazuje da ljudi koji vode državu ne razumeju zašto bi ta kultura uopšte postojala. Ne viđamo ih dovoljno u pozorištu, galerijama, a to ukazuje da se oni i pribojavaju i imaju odnos prema njoj – znamo da mora da postoji ali ‘ajde da nas to ne opterećuje. U tom neopterećivanju kulturom leži i jedna pozitivna posledica – kontinuitet festivala i institucija koje postoje još iz SFRJ. Niko nikada nije ušao u taj vagon da ga otkači, preuredi ili adaprtira. Međutim, postoje individualne akcije kao što je Kids Fest gde se pojavljuju ljudi koji u novim neoliberalnim okolnostima uspevaju da naprave situaciju da je taj veoma skroman, produkcijski gledano, ne idejno, festival od pre petnaest godina doveden do divnih uslova. Kultura je, iako nema veliku pažnju, žilava, opstaje i na najneverovatnijim mestima buja. Ona se samoregeneriše i iznova ovom gradu i državi donosi nove projekte.

* Čime se trenutno baviš – film, pozorište, serija, muzika…

– Skoro sam završio svoju četvorogodišnju prvu klasu, a moji diplomci su po planu odigrali 19 monodrama i osam diplomskih predstava, od kojih se neke i dalje igraju. Imam prijemni za novu klasu. Paralelno sa tim radim na trećoj sezoni TV serije „Urgentni centar“. U Ateljeu 212 ulazim uskoro u probe nove predstave u režiji Bojana Đorđeva „Testirano na ljudima“, tekst Maje Pelević. U Pozorištu lektira „Vladimir Jevtović“ u pripremi je predstava „Kapetan Džon Piplfoks“. Napravili smo do sad pet predstava: „Romeo i Julija“, „Faust“, „Pokondirena tikva“, „Nušićevi časovi o životu“ i „Jazavac pred sudom“, za srednjoškolce, a nastavni kadar nam je tražio da napravimo nešto i za mlađe. Do kraja sezone biće i moja doktorska predstava „Idiot“ od Dostojevskog koju sam dramatizovao, režirao i u kojoj glumim. Plus, već dve godine postoji sastav „Psihobilje“ koji sam napravio i koji bi trebalo uskoro da uđe u studio. Inače, nastupamo i uživo i to je jeda vrlo dobar punk-politički osvešćen bend.

* Došli smo u situaciju da političari glumataju, a da se glumci bave politikom, kako vidiš aktuelna dešavanja?

– Oduvek sam se interesovao za to da se popravlja društvo u svakom smislu. Od početka ovih protesta nadao sam se da će se pojaviti jedna veća količina energije – impulsa da se društvo poboljša. To je i dalje prisutno i u talasima se dešava na samoj ulici. Ja sam svoj doprinos – najiskreniji i najopasniji po režim, dao kroz predstavu Zlatka Pakovića „Vox dei i građanska neposlušnost“ u kojoj smo kroz jedan izuzetan politički teatar i koncept Pakovića – cenjenog i fantastičnog reditelja i dramaturga, napravili neverovatno dobru predstavu koja je pravi primer edukacije kroz teatar. Predstava ne ukazuje na manjkavosti aktuelnog režima nego ukazuje na manjkavosti celog sistema. Vi posle predstave izađete nadahnuti sa idejom da kroz Ustav, koji ne poznajemo dovoljno, ljudi imaju prava da građanski budu neposlušni i zahtevaju sređivanje sistema. Režim nije reagovao na predstavu ali nisu reagovali ni ovi drugi. Dok ne dobijem odgovor zašto nisu reagovali neću da nastavim i da budem ispravno buntovan ne da bih rušio, već da bih gradio društvo. Ceo opozicioni blok nije reagovao na najbolju moguću pouku kroz pozorište, a ta predstava je do sada morala da se odigra milijardu puta širom Republike i po festivalima kao reprezentativna.

* Kada glumci progovore protiv neispravnosti u društvu – bilo direktno, bilo kroz predstavu, diže se na njih hajka, pa čak i od strane medija. Šta je to toliko opasno što glumac ili bilo koji kulturni radnik ima da kaže što predstavlja toliku pretnju?

– Nije ništa, pravi se frka zbog tiraža. Pravi se situacija lova na veštice, a pitanje je šta može da se uradi kako bi se popravila situacija. Zašto je Beograd u ovakvom saobraćajnom kolapsu. Logično mi je da vlasti neće da nam daju odgovor. Oni mogu da nam pričaju neke demagoške priče, ali zašto nam ne daju odgovor stručni ljudi. Divno je što Čika Brka – gospodin Bakić u više navrata izlazi u susret sa konkretnim podacima, ali sumnjam da advokati, inspektori i neki ljudi ne znaju o čemu se radi, a baca se prašina u oči nekim „kobajagi“ vestima. U trenutku kada imamo nebuloznu taksi okupaciju grada i nesporazum oko aplikacije, premijerka Ana Brnabić daje jednu montipajtonovsku izjavu da kompanija CarGo postoji zbog rupe u zakonu. To je poziv na opšte ludilo. Da smo pametni odmah bi nastupio generalni štrajk. Da smo osvešćeni, da znamo šta su nam prava i obaveze, kao u normalnim društvima, to bi bio dovoljan povod da krenemo u štrajk jer svakog dana imamo tonu grešaka. Iskreno, nadam se buđenju svesti u vezi sa tim da svako od nas može da popravi život. To preporučujem i kolegama jer mislim da poljem dramske umetnosti, filma i pedagogije, kroz kulturu i umetnost, možete menjati istoriju.

Zajednica je odgovorna za pojavu Miloševića ili Džokera

Film „Džoker“ Toda Filipsa, prema Jevtovićevim rečima, prava je psihološka studija, „žanrovski pretačan film“, kako u čoveku nastaje problem koji ne može da reši. „Zajednica kao naša, koja je odgovorna za pojavu Miloševića, Vučića, i prethodnike sve, Tadića, ista je zajednica koja je odgovorna za pojavu Džokera“, kaže Jevtović.

Vratiti vreme na 9. mart 1991.

– Peti oktobar je morao da se desi ali ne na takav način. Da mogu da se igram vremenske mašine, vratio bih film, ne privatno, jer sam zadovoljan svojim životom, ali što se našeg grada i zemlje tiče, na 1991. godinu, na izbore 9. marta i na mogućnost da se 10. marta desi nešto što se desilo u Pragu, Slovačkoj – plišana revolucija gde su komunističke vlasti otišle kako su otišle. Da se od 10. marta 1991. pravi istinski parlamentarni sistem u kome bi se milijardu posto stvari odvile drugačije za celu teritoriju bivše Jugoslavije, koju ja i dalje doživljavam kao svoju. Od devedesete do danas, od 22 miliona ljudi – pet miliona je otišlo, a nama ni ovi naši političari neće, a ni ovi strani (koji nisu odlučujući faktor, već korporacije) u nekom trenutku pokazati pravu nameru za ceo bivši jugoslovenski prostor.

Danas devojčice muvaju dečake

– Iz perspektive oca (moja ćerka Sofija ima 18 godina) došlo je do promene u instituciji muvanja. Muvanje se preokrenulo i momci su postali, a mislim da je to svetski trend, pasivni. Neaktivni. Sada je normalno da devojčice muvaju i baš sam imao susret sa drugarima iz srednje škole pre neko veče kada smo kazali: što nismo u ovom vremenu da nas devojke muvaju, jer smo toliko morali da se mučimo – primećuje još ne temu ravnopravnosti polova naš sagovornik.