Jedan od osnivača Vikipedije na srpskom: Teram kompjutere da traže stvari umesto mene

Kada se javilo vaše interesovanje za programiranje i kako su tekli prvi koraci?

Moj susret sa svetom programiranja i kompjutera se desio veoma rano. Naime, već sa sedam godina, otac me je upisao na kurs programiranja za Komodor 64 u Institutu Boris Kidrič. Mada sam ovaj kurs završio, moram reći da mi je dosta stvari još uvek bilo nejasno, posebno petlje.

Kasnije sam nadograđivao svoje znanje samostalno učeći i praveći svoje programe. U gimnaziji sam već objavljivao programe na mreži aminet.net, a počeo sam i da pišem za Svet kompjutera. Amiga je naravno bila najbolji kompjuter tog doba, i razne stvari koje su postojale na njoj bih voleo da vidim i na današnjim sistemima.

Za vreme studija sam počeo da radim kao programer na projektu Rastko, što je bio moj prvi posao.

Kako se javilo vaše interesovanje za digitalnu humanistiku i kako ste počeli da radite u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ (UBSM)?

Iskreno rečeno, nisam baš siguran. Sećam se sad da sam kao mali zamišljao da napravim program za srpsko-engleski rečnik tako što bih svako slovo srpskog jezika zamenio odgovarajućim slovom engleskog jezika. Ispostavilo se da to baš i nije moguće.

Zadesilo se da je moj prvi program koji sam radio za nekog drugog bio za italijansko-srpski rečnik Mirjane Kosović, pa se zadesilo, kao što rekoh, i da je moj prvi posao bio razvoj sistema za digitalizaciju u Projektu Rastko. I na Amigi sam se bavio lokalizacijom programa na srpski jezik, a i moj rad na Vikipediji takođe je vezan za jezik.

U UBSM sam počeo da radim kad sam, na pauzi između dva posla, upoznao dr Adama Sofronijevića koji mi je predočio potrebe Biblioteke. Isprva mi je bilo drago što mogu da radim na nečem zanimljivom, a ispostavilo se da sam ostao malo duže nego što sam planirao.

A možda se ovim bavim i zato što mrzim da tražim stvari, pa teram kompjutere da traže umesto mene.

Mozete li nam ukratko predstaviti svoje najznačajnije projekte u Univerzitetskoj biblioteci?

Pretražive digitalizovane istorijske novine, da upotrebim puno ime, su moj prvi i najvažniji projekat u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Biblioteka je već imala dosta digitalizovanog materijala, ali on nije bio lako pretraživ. Prvo sam ga pregledao i sredio – na primer, imali smo latinične časopise prepoznate kao ćirilične i slično. Potom sam napravio pretraživač cele kolekcije na adresi www.unilib.rs/istorijske-novine zasnovan na Lucene/Solr bazi podataka i ispostavilo se da sve to zajedno radi i veoma je korisno. Trenutno Istorijske novine imaju preko pola miliona digitalizovanih strana i, u proseku, jednu pretragu svakih pet minuta.

Jezička laboratorija je skoro dodatni projekat Istorijskim novinama, a cilj joj je stvaranje gramatičkog rečnika srpskog jezika, to jest, rečnika koji sadrži spisak gramatičkih oblika raznih reči. Ideja je da se ovim rečnikom unapredi pretraga na Istorijskim novinama, a moguće ga je koristiti i za razne druge namene. Ono što je novina je da se rečnik pravi metodom tzv, crowdsourcing-a, odnosno na njegovoj izradi može da radi svako ko je za to zainteresovan. Nalazi se na adresi lab.unilib.rs.

Sa kakvim teškoćama se suočavate u svom radu?

Kad bih pričao o svim teškoćama, ovaj intervju bi bio dvostruko duži. Kao primer, mogu da izdvojim problem autorskih prava. U principu, da bismo bili sigurni da su nečija autorska prava istekla, morali bismo da istražujemo kada je autor umro, što bi koštalo više nego sva ostala digitalizacija, a posebno je nemoguće za novine koje imaju mnoštvo autora. Nažalost, ovo se ne može rešiti ni na državnom već na međunarodnom nivou.

Za kraj, imate li neke nove projekte u najavi?

Naravno. Pre svega, mogu da najavim da Istorijske novine postaju Pretraživa digitalna biblioteka, na novoj adresi pretraziva.rs. Na novom sajtu ćemo zajedno sa Narodnom bibliotekom i Bibliotekom Matice srpske postaviti mnogo više pretraživog materijala.

Veći poduhvat je prilagođavanje pretrage tako da prati gramatička pravila srpskog jezika, čime bi se znatno povećao broj relevantnih rezultata.

U našem fondu postoji i jedan broj dokumenata pisanih govornim srpskim jezikom, ali predvukovskim pravopisom. Radimo na pretraživanju ovih materijala, a zatim i prikazu na savremenom pravopisu, čime bismo ih približili savremenim čitaocima.

A za kraj bih pomenuo i jedan projekat koji nije neposredno vezan za rad u biblioteci. Naime, pre nekog vremena sam iz ličnih razloga naučio indonežanski jezik, te sam nedavno proputovao Indoneziju i sad planiram pravljenje prvog srpsko-indonežanskog rečnika.

Smolenski je trenutno zaposlen u Odeljenju digitalizacije Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu pod čijim okriljem je aktivno učestvovao i pokrenuo razne projekte, od kojih svakako treba istaći Jezičku laboratoriju, digitalni narodni gramatički rečnik srpskog jezika, i Istorijske novine, najveću pretraživu digitalnu biblioteku u zemlji koja broji više od šest stotina hiljada stranica.