srpsko nacionalno pitanje“ objavila je izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.
Politika „bratstva i jedinstva“ u okviru novog ustavnog poretka od 1946. po samom slovu bila je pozitivna, ma koliko površna i zavodljiva. I tu površnost i zavodljivost plaćaju danas svi građani jugoslovenske zajednice. Umesto „de-nacifikacije“ koja je izvršena u Zapadnoj Nemačkoj, pod uticajem zapadnih sila, u poratnoj Jugoslaviji izvršena je „nivelacija“ i ravnoteža „ujedinjenih neprijatelja“. To je, pored utvrđivanja granica Kosova, jedan od najvećih istorijskih prestupa Srba komunista. U toj nivelaciji različiti elementi nisu upoređeni i svrstani u isti koš samo kvalitativno, nego i kvantitativno. Na primer, teror balista na Kosovu prema Srbima nije bio genocid, nego teror okupacijskih snaga. Može se misliti što god se želi o srpskim četnicima u Bosni i Hercegovini, ali oni nisu raspolagali ni ideologijom fašizma ni koncentracionim logorima. I tako dalje. Ta „nivelacija“ i „ravnoteža“ neprijatelja kod jugoslovenskih komunista nije proizišla, bar ja tako mislim, iz neke izuzetne nacionalne slabosti prema Hrvatima i neke netrpeljivosti prema Srbima (i u partizanima, i u Partiji, i u vlasti, još uvek, za dugo preovlađuju po poreklu Srbi) već je bila rezultat takozvanog lenjinističkog internacionalizma. Međutim, takav postupak omogućio je hrvatskom nacionalističkom pokretu da se regeneriše već u sedamdesetim godinama, da bi posle Brozove smrti postao najsnažniji nacionalistički pokret i na političkom polju. Iako se danas naglasak stavlja na mitingašku politiku Slobodana Miloševića, činjenica je da izuzev pokreta Franje Tuđmana, nema ni jedne druge političke snage u jugoslovenskoj zajednici koja predstavlja tako odbojnu i integrisanu snagu, u poslednje vreme i oružanu. Kad stavljamo ove primedbe, mislimo na bitno pitanje: zašto se u vreme posle 1945. nije dozvolila prava, otvorena i slobodna rasprava o našoj okupaciji, međunacionalnom i građanskom ratu? To apsolutno nije bilo moguće pod vlašću KPJ.
Teškoća nije u tome što je izbegavanjem prave rasprave zapušteno polje međunacionalnih odnosa, nego je to, više nego iko, zavelo srpsko javno mnjenje. Te iluzije, da je rešeno međunacionalno pitanje i da je zavladalo bratstvo i jedinstvo, žestoko su obmanule Srbe i iz tog „razočaranja“ proizašle su današnje ekstremne i ekstremističke nacionalne reakcije kod Srba. Naše, srpsko javno mnjenje veruje da ga je neko sistematski obmanjivao; u stvari, ono se dalo lako zavoditi, što nije slučaj s drugim javnim mnjenjima, ne samo kod Hrvata, nego i kod Slovenaca. Srbi nisu razumevali da činjenica što ih neke sredine tolerišu – u Dalmaciji, na primer – nikako ne znači da ljudi prihvataju „jugoslovenski socijalistički patriotizam“ Josipa Broza, nego iz jednog drugog prostog razloga: što su Srbi komunisti, i partizani pre toga, bili okosnica vlasti. I dalje, da „bratstvo i jedinstvo“ komunista, i nekadašnjih partizana, nikada nije bilo „bratstvo i jedinstvo“ naroda i narodnosti, nego bratstvo i jedinstvo vladajućih. Ne može se sporiti, objektivno, da je kod Srba u pogledu međunacionalnog pitanja uvek bilo sklonosti ka površnosti i romantizmu, zato što Srbi nisu integrisana nacija – pored integrisanih Slovenaca i Hrvata.
I današnje političko jugoslovenstvo, kao ostatak mentalnih struktura od bivših komunista, predstavlja jednu uobičajenu površnost: umesto što su se nekada nadali da će socijalizam pobediti nacionalizam, sada isti elementi veruju da će demokratija pobediti nacionalizam. Nikako se naši ljudi ne mogu priviknuti na stvarnost: da su političke i nacionalne kategorije potpuno odvojene; može se biti i socijalist i nacionalan, kao što je slučaj s francuskim socijalistima, ili se može biti kosmopolit internacionalist, i u isti mah krajnji desničar, kakvi su bili francuski fašistoidni elementi pred Drugi svetski rat.
Teškoće međunacionalnog razvoja posle Drugog svetskog rata leže u činjenici što umesto nekadašnjeg srpsko-hrvatskog spora, sada imamo više sporova, i slovenačko-srpski i makedonsko-srpski, i srpsko-muslimanski, da ne spominjem sporove između Albanaca i Srba. Parodija prošlog komunističkog režima je što je on, pored sveg verbalnog i deklarativnog internacionalizma i „jugoslovenskog socijalističkog patriotizma“, proizveo više nacionalizama nego što ih je ikada u istoriji bilo. I ne samo to, nego je taj režim u toj meri isforsirao izvesne nacionalizme da smo umesto nekadašnjeg, između dva rata, realnog i realističkog slovenačkog nacionalizma, dobili ne samo njegov ekstremizam nego i ekstremizam izvesnih Makedonaca i ekstremizam izvesnih Bošnjaka muslimana.
Nacionalističkih ekstremizama bilo je kod Hrvata i Srba i u prošlosti, uz napomenu da Srbi nisu nikada imali takav opasan nacionalistički pokret, kakav su imali Hrvati sa Antom Starčevićem, a to znači nacionalizam sa izuzetno opasnim tendencijama: nepriznavanje drugih naroda, ali ne u ime nekog nebuloznog ilirstva ili jugoslovenstva, nego u ime hrvatstva.
Nastavlja se

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.