Šezdesete godine dvadesetog veka i dalje se označavaju kao period intenzivnog ideološkog osporavanja. Posmatrano politički, pojava popustljivog društva i antisocijalnog individualizma dovela je do povećane upotrebe droga, kriminala i nedruštvenog ponašanja, propadanja porodice i društvene atomizacije. Revolt na način života koji se šezdesetih godina javlja, podsticao je mnoge liberalne slobode, a moderno društvo još uvek uči kako da ih se reši. Uzroci propadanja društva odgovorni su i za nastanak omladinskih kultura, potrošačkog ludila i radikalnih ambicija kontrakulture. Propovednici morala i desno orijentisani komentatori žalili su za konformizmom dobro organizovanog i regulisanog društva koje se sad našlo oči u oči s preteranom slobodom. Nasuprot tome, levo orijentisani su ove godine smatrali progresivnijim, ali i dvosmislenijim. Šezdesete su svedok nastanka novih eksperimenata u politici identiteta, zasnovanoj na pitanjima poštovanja i prihvatanja. Rađanje ideje da je lično istovremeno i političko i da savremena kultura može da ponudi privlačne imidže i ideje – sve to potiče iz ovog perioda. Ipak, levo orijentisana lektira šezdesetih obično se završava trijumfom komercijalizacije, a ne oslobađanjem. Poraz kontrakulture i trijumf efemerne kulture mode i masovne potrošnje direktno su doveli do sebičnog neoliberalizma modernih vremena. Shvatanje da pop muzika i kultura nude mogućnosti lične i kolektivne transformacije nestalo je onog trenutka kada su ovi stavovi, kroz komercijalizaciju, ušli u sistem. Zato zvezde šezdesetih širom sveta uživaju u glamuroznom životu trgujući „autentičnim“ buntovničkim stavovima svoje mladosti.
Ovakvo shvatanje šezdesetih i dalje je snažno u savremenoj kulturi. Dok se sedamdesete često smatraju za period izgubljene nevinosti pre nastanka ciničnih, marketinški dirigovanih osamdesetih, šezdesete još uvek izazivaju jasan osećaj osporavanja. Ipak, „leve“ i „desne“ predstave verovatno jednako pokrivaju koliko i otkrivaju. Ne upuštajući se u to da li je razvoj kontrakulture i rok muzike revolucionaran ili reakcionaran, želim da ukažem na činjenicu da pop kulturu treba shvatiti u okviru njenog političkog i kulturološkog konteksta. Ovo znači da pop muzika ovog perioda stoji nasuprot unitarnom shvatanju da je u biti radikalna ili reakcionarna. Previše kritičara proizvode kulture šezdesetih posmatra kroz proste binarne suprotnosti. Masovno prihvatanje pop muzike ovog doba može se jedino razumeti kao jeftina forma uznemiravanja, ne zaista vredna „ozbiljnih“ formi razmatranja, ili kao izgubljeni duh bunta koji bi naše doba rado imalo. Posmatrajući pop muziku i kulturu bilo kao kulturu kontrole ili napretka, potiskujemo mnoga druga pitanja. U ovom poglavlju govorim o tome kako su šezdesete stvorile Dejvida Bouvija, ali i naglasile da se pitanja kulture najbolje razumeju kroz manje temeljne, ali ne manje kritične stavove.
U pokušaju da shvatim američko i britansko društvo šezdesetih, predložio bih više načina razumevanja ove najosporavanije od svih decenija. Zatim, dok se obično (i uglavnom tačno) mislilo da je Dejvid Bouvi lik iz sedamdesetih, nedvosmisleno su ga ipak stvorile šezdesete. Kao što će se i videti, kontrakultura, živahni London i umetnički anderground – sve je to doprinelo rađanju Dejvida Bouvija. Ako se šezdesete mogu posmatrati kao vreme kada su sazreli potrošačko ludilo, masovna komunikacija, eksperimentisanje s načinom života i nova politika pola i seksualnosti, onda su svi oni zajedno pothranili razvoj internacionalnog imidža zvezde Dejvida Bouvija. Bolje bi bilo ovu deceniju shvatiti kao simbol želje za promenom, pre nego kao vreme oslobađanja ili pada morala. Videće se da je ideja da se pojedinci ili društvena kretanja mogu promeniti krojeći svoje identitete kroz komercijalnu kulturu i radikalne ideje takođe proizvod šezdesetih. Ove godine stvorile su mogućnost da uobičajena potrošačka roba ili usluge poput gramofona, televizora ili emitovanja pop muzike ugroze uspostavljena pravila autoriteta i morala. Estetske promene u pop muzici začete kroz imidž zvezda Elvisa Preslija, Rolling Stonesa, Beatlesa, Dženis Džoplin i Džimija Hendriksa, između ostalih, definitivno su potukle ideju da tržište automatski stvara jednostavne proizvode za obmanute potrošače. Radikalna politika, imidž zvezde i „potrošnja“ pop muzike združeno su nadvladali pojednostavljene ideologije i levo i desno orijentisanih.
Nastavlja se