Kriza izazvana pandemijom dodatno otežala teret na leđima zanatlija (FOTO)

Irena Bursać je svoju zanatsku radnju odjavila, pa je u stanu, u kom živi sa dvoje dece, napravila mali kutak za izradu najrazličitijih predmeta od stakla. To je, prema njenim rečima, donekle bila i otežavajuća okolnost tokom karantina, ali je, sa druge strane, baš radni sto i spasio neke vrste depresije i neraspoloženja zbog situacije sa korona virusom

„Za rad imam boce sa gasom za topljenje, brener, staklene šipke, razne alatkice, pincete, makaze. Sve oblikujem ručno na plamenu vrteći i topeći šipkice i pomažući se alatkama. Neki modeli su komplikovaniji, neki jednostavniji, kada ću šta raditi zavisi dosta i od raspoloženja i energije. U svakom slučaju za mene je ovaj proces uvek užitak, ponekad i odmor nakon nekog iscrpljujućeg kućnog svakodnevnog posla“, kaže Irena za Danas i ističe da je još 1991. godine staklo postalo njena ljubav za sva vremena.

Iako svoj zanat ne bi nazvala još jednom žrtvom korone, Irena smatra da je sva ručna proizvodnja već duže vremena u zapećku i da nema nikakvog sistematskog rešenja u državi kako podržati stare i umetničke zanate da ne izumiru, već se sve svodi samo na entuzijazam samog majstora.

„Nije normalno da svako jutro ustajemo s neizvesnošću i strahom kako ćemo izgurati taj dan, i provoditi ceo dan upirući sve svoje snage u traženje pozitivnih aspekata života i rada da ne bi potonuli i odustali“, smatra Irena.

I dok se svi privikavamo na „novo normalno“, Irena je Danasu rekla i šta, sa njenog aspekta, podrazumeva normalno stanje.

„Za mene je normalno da ja mogu da radim svoj posao, da mogu da od toga ulažem u repromaterijal, u podučavanje nekih mlađih naraštaja, da mogu od zarade da isplatim sve obaveze državi, dečije i svoje potrebe, bar osnovne, da imam pristojan krov nad glavom i eventualno auto, godišnji odmor bar jednom u godini… Pa, pošto je većina od ovog navedenog samo želja onda možda mogu i da kažem da ovo sada nije ’normalno’ stanje.“

Ona kaže i da nikada nije bila deo sveta politike, ali i da joj je vrlo jasno da se „sve svelo na politiku i da ako tu imas neko uporište možeš lepo i da napreduješ u svom poslu“.

Na pomoć države Irena računa samo u jednom pogledu.

„Država mi pomaže u tom smislu što još uvek u pojedinim ustanovama mogu da naletim na fine službenike, koji te upute kako i šta da radiš da bi ostvario neka svoja prava, dakle, pomažu ljudi ljudima, kad si gladan, bolestan i treba ti pomoć, uvek su samo dobri ljudi tu da pomognu, i mi smo ta država.“

I dok sa zaljubljenicima u zanat komunicira putem Fejsbuk stranice „Svet stakla“, Irena kaže da joj ostaje samo da veruje i nada se da će biti bolje, uz zahvalnost što još ima sve alate u rukama.

Obućar Bojan Rendulić radio je i tokom vanrednog stanja, ali posla, u periodu kada bi trebalo da ima najviše mušterija, nije bilo.

„Odjednom je napravljen presek što se tiče mušterija. Samim tim je pao i promet, što je i razumljivo pošto su ljudi gledali da imaju više za hranu i da se snalaze, a obuća o tom-potom. To je bilo u drugom planu, tako da je dosta opao pazar“, počinje on svoju priču za Danas.

Oko mesec dana, najviše zbog policijskog časa, u svojoj radnji je provodio manje vremena nego što je to inače slučaj. Tada je, kako kaže, imao po dva, tri para obuće za popravku, pa se posvetio čišćenju, krečenju i sređivanju radnog prostora.

„Sada je dobro jedino ovima koji su u državnim firmama. Bila poplava ili korona, njima ide plata. Privatnicima je mnogo teško. I to što sam dolazio do tri, četiri sata, nije radilo 10 odsto radnji. Nas par tu dođe, stojimo ispred i ako naiđe neki pazar, to ti je što ti je. I to je premija bila“, objašnjava on.

Bez obzira na to što su usledili loši dani, Bojan nije razmišljao o tome da napusti svoj zanat i nađe drugi posao. Značila mu je i pomoć države, koja je usledila kroz paket ekonomskih mera za ublažavanje posledica korona virusa.

„Kada sam dolazio u martu, aprilu i maju, prvi put mi se za 19 godina desilo da iz ušteđevine moram da dodajem pare za radnju. Prvi put. Drugačije nije moglo. Država je ostavila mogućnost odlaganja plaćanja poreza, ali ja to ne volim da odlažem. Platio sam sve. Prijalo je i ono što su dali, po 30.000 dinara“, ističe on, verujući da će septembar doneti više posla, ako ne donese jači talas epidemije.

Krojačka radnja Antonine Velimirović je, takođe, radila sve vreme, iako je bio prilično sužen obim posla. Otkazane proslave su imale najveći uticaj na njen zanat, jer je smanjena kupovina po buticima, pa su ljudi imali i manje potreba za korekcijama na odelima, pantalonama, haljinama.

Popuštanjem epidemioloških mera, situacija je polako počela da se vraća u normalu, a Antonina se našla pred novim radnim zadatkom. Počela je da šije zaštitne maske, po želji mušterija.

„Radi se. Upravo radim maske za mladu i mladoženju. U skladu sa venačnicom, koja će biti u retro stilu. Radim i masku za mladoženju. To je ta nova moda. Zahtevaju – hoću sa tufnama, hoću crvenu, hoću za dečaka plavu, za devojčicu žutu, roze“, ispričala je Antonina, dok je Danasu pokazivala materijale od kojih pravi maske za budući bračni par.

Porodica Nejković se bravarskim zanatom bavi od 1910. godine. Generacije su prošle kroz ovu, najstariju zanatsku radnju u Obrenovcu, a danas je u njoj samo Mihailo Nejković.

Iako je penzioner, on se sada sezonski bavi popravkom bicikala, tako da mu kriza izazvana korona virusom nije zadala mnogo problema. Više muke, čini se, zadaje činjenica da ovaj zanat godinama unazad izumire.

„Nažalost, neće više niko ni da radi te poslove. Tu su prljave ruke, pa neće niko da radi. Reč je o sezonskom poslu. Preko zime možda napravim neki čunak ili neku rernu i to bude to. Ja sam poslednja generacija koja ovde radi“, kaže Mihailo Nejković za Danas.

Ocene mnogih stručnjaka iz oblasti ekonomije su da se čitav svet sada nalazi u najvećoj krizi od Drugog svetskog rata. Radnja porodice Nejković „preživela“ je i tu krizu, ali i mnoge druge koje su je zadesile od dana osnivanja.

„Od Balkanskih, pa dva svetska rata, svašta je tu bilo… Pričao mi je otac da su oni od tadašnje okupacione vlade dobijali po nekoliko kilograma gvožđa i nekoliko kilograma lima. Znalo se tačno koliko dobija ko od zanatlija iz naše branše. Vlada je to odredila po zanatskim delatnostima. I posle rata, komunizam, pa da li da oduzmu radnju, da li da ne oduzmu… Videli dva brata rade, nemaju drugi posao, pa su ih onda ostavili i nekako se sve kotrljalo.“

Za Mihaila Nejkovića proteklih meseci bilo je važno da ima dovoljno materijala. U tom pogledu je, kako kaže, bilo zastoja zbog nestašice guma, ali se i to brzo rešilo.

„Uvek je bilo kriza i biće, ali šta da se radi, takav je život“, rekao je on, nameštajući uz izlog jedan stariji bicikl, da sačeka svog vlasnika.