Lekcija iz Južne Afrike

Južna Afrika počinje da razmišlja o povlačenju Taboa Mbekija, drugog predsednika od okončanja ere aparthejda. To je posebno zgodan momenat da se pogleda unazad i ocene naša dostignuća, zabeleže naši propusti i da se, možda, vidi mogu li se elementi naše tranzicije u demokratiju primeniti još negde drugde.
To je neka vrsta vežbe na koju mi u Južnoj Africi nismo navikli, jer kao narod imamo običaj da potcenjujemo sebe. Čini se da uzimamo zdravo za gotovo izvanredna dostignuća i ne pripisujemo sebi dovoljno zasluga za to. Rezultat toga jeste kao da vidimo nevidljiv oblak iza svakog sunčevog zraka; izgleda da mislimo da naša ostvarenja imaju značenje samo za nas.
Širi svet još nije u potpunosti uvažio južnoafričku razumno mirnu tranziciju iz represije u demokratiju. Oni se zajedno s nama sećaju prvog dana prenosa vlasti na crnu većinu, kada je većina ljudi verovala da ćemo doživeti grozno rasno krvoproliće.
Bilo je to vreme očaja, kratkotrajno ali ubistveno u našoj memoriji, kada su nasumična ubistva u vozovima, taksijima i autobusima bila uobičajena, vreme masakra u regularnim intervalima – Sebokeng, Tokoza, Bišo, Boipatong i polja smrti u Kavazulku Natalu zbog krvavog rivalstva Afričkog nacionalnog kongresa i etničke Zulu Inakat partije slobode.
U mnogim prilikama sudbina Južne Afrike izgledala je neizvesna. Ali, katastrofa je izbegnuta. Umesto toga svet se čudio – u stvari osećao je strahopoštovanje prema spektaklu kada su Južnoafrikanci svih rasa strpljivo čekali u redovima, koji su vijugali poput zmije, da ubace svoj listić u glasačke kutije 27. aprila 1994.
Naravno, deo uspeha južnoafričke tranzicije posledica je čuda: moralnog kolosa zvanog Nelson Mandela čija su mirnoća, mudrost i status ikone oproštaja, saosećanja, velikodušnosti i pomirenja izazvali ljubomoru i zavist svake nacije u svetu. Mi smo blagosiljani što je on vodio našu zemlju kroz ponovno rađanje. Moramo, takođe, zahvaliti F. V. de Klerku, poslednjem vladaru umirućeg režima aparthejda koji je pokazao moralnu hrabrost kada je pokrenuo našu oslobodilačku revoluciju.
Ali, obični Južnoafrikanci mogu da budu ponosni jer su njihova istinska samodisciplina, jednostavna pristojnost i sposobnost da oproste sprečile krvoproliće. Njihov primer je model koji ostali problematični delovi sveta treba da slede.
Mi, naročito beli Južnoafrikanci, imamo tendenciju da odbacujemo svoju Komisiju za istinu i pomirenje koja je dozvolila onima koji su počinili velike zločine pod aparthejdom da otvoreno priznaju svoje akte i tako izbegnu da budu sudski gonjeni. Istina, a ne kazna, trebalo je da zaleči rane. Gotovo svuda u svetu na Komisiju za istinu i pomirenje gledalo se veoma visoko i smatrana je reperom na osnovnu kojeg su ocenjivani svi napori da se krene od diktature prema demokratiji.
Da, Komisija za istinu i pomirenje imala je mane kao u sve ostale ljudske tvorevine. Ali, bila je to izvanredna institucija, jer su mnogi mislili da će dolazak crne vlade označiti početak orgije osvete i kazne nad belcima zbog svih degradacija koje su pretrpeli crni Južnoafrikanci od kolonijalne ere do aparthejda.
Zaista, svet je bio zapanjen duhom plemenitosti koji je svakog dana ispoljavan ispred Komisije, kada su žrtve jezivih zločina opraštale svojim dželatima – čak i ponekad grlili. Svi Južnoafrikanci bili su traumatizovani aparthejdom. Komisija im je pomogla da otvore gnojne rane, da ih očiste i da na njih stave melem kako bi pomogli da se zaleče rane svih Južnoafrikanaca.
Lako je uzeti rad Komisije zdravo za gotovo, dok neko ne pogleda u Bliski istok, haos u Iraku gde osveta, represalije i uzvraćanje potpaljuju grozan, neumoljiv ciklus nasilja. Slično tome, Južna Afrika je bila pošteđena strahota genocida, kao u Ruandi, i beskrajnih konflikata koji potresaju Sri Lanku, Burundi, Sudan, Obalu Slonovače i mnoge druge zemlje. Gruba istina koju je Komisija za istinu i pomirenje iznela pred naš narod isisala je otrov iz naše politike. To je lekcija od koje ostale oštećene zemlje mogu i moraju da imaju koristi.
Lekcija južnoafričke tranzicije jeste da podeljena zemlja nema budućnost ako se insistira da se ide napred bez istine i oprosta. Ruska tranzicija u demokratiju počela je gotovo u isto vreme kao i naša. Berlinski zid je srušen u novembru 1989. Nelson Mandela je oslobođen u februaru 1990. Ali, ono što se događa u Rusiji danas – organizovani kriminal, sukob u Čečeniji i pokolj poput katastrofe s taocima u pozorištu, ili katastrofa u školi u Beslanu – učinilo je da južnoafrička tranzicija u demokratiju izgleda kao školski izlet nedeljom. Izbegavanjem istine o sovjetskoj prošlosti Rusi su stvorili probleme u budućnosti.
Zločin nikada ne može biti sahranjen. Politički zločini nikada ne blede. Nismo zaboravili šta je učinjeno crnim Južnoafrikancima u ime aparthejda. U stvari, pokretanjem Komisije za istinu i pomirenje saznali smo mnogo više o stvarnim strahotama te ere nego što bismo to postigli sudskim gonjenjem ljudi, ili jednostavno da smo pokušali da nastavimo. Bukvalno, istina nas je oslobodila da bismo se pomirili sa samim sobom. Sećanje i oprost su nam omogućili da naše zapamćene noćne more prepustimo prošlosti. Najiskrenije se nadam da će Iračani i ostali narodi koje muči prošlost pronaći svoj put da žive u miru i u miru sa svojim sećanjima.