Lerijeve prve razmirice sa Sergejom

Dejvid A. Vajs i Mark Malsid: PRIČA O GUGLU (12)

Ovo je priča o jednom od najinspirativnijih internet uspeha našeg doba. Knjiga se temelji na minucioznom istraživanju tehnološkog i poslovnog uspeha kompanije čiji je i sam naziv odavno postao širom sveta prepoznatljiv glagol. Akcije Gugla vrede više od Diznija i Dženeral motorsa zajedno, osoblje se besplatno hrani u kuhinji koju je vodio kuvar Grejtful Deda, dok zaposleni romobilima i rolšulama presecaju živopisan kampus u Silikonskoj dolini. Knjigu je objavio beogradski V.B.Z. uz čiju saglasnost objavljujemo najzanimljivije delove.

Sergej, koji je kod kuće u predgrađu Vašingtona imao znatno mlađeg brata, bio je glasniji, ekstrovert navikao da bude u centru pažnje. Leri, mlađi od dvojice braće, bio je tiši i promišljeniji. No, kad su se Leri i Sergej vratili na Stenford na akademsku godinu 1995/1996, njihov intelektualni dvoboj je prerastao u trajno prijateljstvo. Transformacija se, kako je usledilo, odvila zahvaljujući mnogim stvarima koje su se dogodile davno pre nego što su se oni uopšte sreli.

U svetu koji genetika i tehnologija definišu više nego geografija, Sergej Brin i Leri Pejdž imali su nešto zajedničko: obojica su pripadnici doba druge generacije računara. Odrastali su koristeći računare tokom osnovnog obrazovanja, pod budnim pogledom roditelja koji su i sami koristili kompjutere i sofisticiranu matematiku, kod kuće kao i na poslu. To je Leriju i Sergeju dalo prednost u odnosu na vršnjake. Delili su još neke sličnosti: pohađali su Montessori školu koja je ubrzala njihovu ranu edukaciju; živeli su u blizini velikih univerziteta na kojima su im očevi bili istaknuti profesori; poslovi njihovih majki vrteli su se oko računarstva i tehnologije. U njihovim domovima učenost nije bila tek potencirana; smatrala se dra- gocenom. Činilo se neizbežnim da Leri i Sergej krenu na postdiplomske studije i potom uđu u akademsku i naučnu zajednicu, baš kao što su to učinili njihovi roditelji.

Šezdesetih godina prošlog veka Lerijev otac, Karl Viktor Pejdž, bio je jedan od prvih diplomaca s diplomom iz računarskih tehnologija Univerziteta u Mičigenu. Pet godina kasnije stekao je titulu doktora nauka iz područja inovacija. Lerijeva majka, Gloria Pejdž, bila je konsultantkinja u vezi s bazama podataka, s magistraturom iz računarskih tehnologija. Leri se divio svom društvenom tati koji je voleo da se zabavlja i koji ga je, između ostalog, u detinjstvu odveo na koncert Grateful Deada. Petnaestak godina pre nego što je Leri otišao na zapad, Karl Pejdž proveo je neko vreme na Stenfordu kao gostujući predavač. Međutim, veći deo svoje karijere proveo je predajući na Državnom univerzitetu u Mičigenu, na kom je i njegova supruga predavala kompjutersko programiranje.

Karl Pejdž, koji je u detinjstvu preležao poliomijelitis, umro je tokom Lerijevog drugog semestra na Stenfordu, u pedeset osmoj godini života od komplikacija prilikom upale pluća. Zdravlje mu je rapidno propalo za samo nekoliko nedelja pre nego što je prestao da diše i preminuo u bolnici. Za Lerija je taj iznenadan gubitak bio traumatičan. „Sećam se da je Leri sedeo na stepenicama Gejtsove zgrade, vrlo utučen“, rekao je Šon Anderson, Lerijev kolega sa Stenforda, s kojim je delio kancelariju. „Oko njega je bilo nekoliko njegovih prijatelja koji su pokušavali da ga uteše.“

Karl Pejdž je poslednji put pozdravljen kao „pionir i svetski autoritet u kompjuterskim naukama i veštačkoj inteligenciji“ i kao „plodonosni aka-demik, voljeni učitelj i mentor nebrojenih studenata“. Jedan od njegovih kolega s Državnog univerziteta u Mičigenu, Džordž Stokman, rekao je da se Karl „radovao što će Leri postati profesor“. Spomenuo je i da se Lerijeva sklonost diskusijama razvila kod kuće. „Na neki način, s Karlom je bilo teško izaći na kraj“, rekao je Stokman za svog preminulog kolegu, „jer je hteo oko svega da se raspravlja, što je i činio… pa je to umnogome preneo i na svog sina. Tako da su vodili mnoge intelektualne rasprave.“ Taj aspekt odnosa između oca i sina rasvetlio je dinamiku Lerijevih prvih razmirica sa Sergejom.

Uprkos bolu zbog gubitka oca, Leri je ostao na Stenfordu. Pomagalo je i to što je njegov stariji brat, Karl mlađi, živeo i radio u Silikonskoj dolini. Imali su jedan drugog, tako da Leri nije sâm morao da se nosi s gubitkom i provodili su vreme zajedno, setno se prisećajući oca i prebirajući po uspomenama iz djetinjstva.

Ovo nije bio prvi put da je Leri morao da se suoči s bolnim osećajem gubitka. Rođen 26. marta 1973, preživeo je razvod svojih roditelja kad mu je bilo osam godina i to je ostavilo traga na njemu. Njegovi roditelji su ustrajali u nameri da odgajaju Lerija u što je moguće zdravijoj atmosferi. Naposletku je Leri stekao osećaj da ga ljubavlju i mudrošću zasipaju dve majke: njegova prava mama i Džojs Vildental, profesorka s Državnog uni- verziteta u Mičigenu, koja je bila u dugogodišnjoj vezi s njegovim ocem. Dve žene su do danas ostale u dobrim odnosima.

Nastavlja se