Milojko i Slavoljub iz vasione

– Moja žena Inge, Bavarka, čestitala je mojim mlađim kolegama iz Kalifornije kada mi nisu dali dozvolu da letim na avionu „Šejen jedan“. Ne valjaju mi noge, moj zadnji trap, procena je. A srce me vuče – vajka se Majk, koji izgleda odlično i hitro razmišlja.

Milojko Vucelić je od samog početka, već 1962. godine ušao u Apollo program. Uključen je u analize različitih koncepcija sletanja na Mesec, jer je uveliko počela hladnoratovska svemirska trka sa Rusima, zapravo Sovjetima o tome ko će prvi stići na Mesec. U tom je periodu intenzivno sarađivao sa glavnim kontrolorom leta Džinom Krancom.Kada je posada Apollo 11 srećno okončala svoju misiju i sletela na Mesec 11. jula 1969. godine AP je emitovao tekst pod naslovom „Neopevani heroji poduhvata Apollo“ u kome je stajalo: „Ime Majka Vucelica neće biti poznato kao ono Armstronga, Oldrina i Kolinsa, ali je upravo on, kao i stotine inžinjera, prava snaga programa Apollo.“

– Poznato je da ste se sretali sa Titom, kako je to izgledalo?

– Znate, mene su vodili kao begunca iz zemlje. Ali to mi je odradio astronaut Frank Borman, koji se pre sastao sa predsednikom Titom i rekao mu: „Imamo mi jednog vašega, Majka Vukelika, koji je bio glavni i brinuo za mene. Tada je Borman zamolio Tita da ja mogu slobodno dolaziti u Beograd. Ne samo da nisam imao problema, nego mi je Tito pri prvom susretu rekao: „Ajde da napraviš jugoslavenski svemirski program“. Odgovorio sam mu da je to i za Amerikance preskup posao, da moramo ići na udruživanje sa Rusima, na šta mi je on rekao da će posredovati prilikom mog susreta sa ruskim, sovjetskim kosmonautima. Znao sam se i prijateljevao sa Milivojem Juginom, koji je preduzeo sve da se moj kontakt sa Sovjetima uspostavi, što je i učinjeno. Najčešće sam se sretao sa kosmonautom Pavelom Popovičem. U početku su nepoverljivo govorili „Šta će vam naša saradnja, pa viste nas pobedili, pre ste došli na Mesec“, ali smo im objasnili da je sve to preskup i prekrupan zalogaj za obe zemlje i da je najbolje da se udružimo. Nas kao „slavjanske duše“ iz SAD su poslali u pregovore.

– Astronauti i vodeći ljudi iz NASE su vas izuzetno pohvalno pominjali u vezi sa Apollom 13“…

– Tokom misije Apollo 13, kada je 13. aprila 1970. godine, na pola puta do Meseca, došlo do velike eksplozije rezervoara i velikog gubitka tečnog kiseonika. Zahvaljujući jednom mom rutinskom pregledu, koji je možda bio i dosadan, jer smo se u Hjustonu spremali za mirnu noć, sve je otkriveno. Preduzeli smo sve da pritisak u kabini ostane normalan i da trojica astronauta ostanu živi. Mnogo smo se uplašili jer su neposredno pre toga leta u sličnoj nesreći stradali sovjetski piloti. Od predsednika Ričarda Niksona dobio sam najveće američko odlikovanje „Medalju slobode“.

Slavoljub Vujić rođen je na rumunskoj strani Banata, u mesti Feja, svega sedam kilomatera od Jaše Tomića. U Jašu su on i njegova majka išli peške za nekih četrdesetak minuta, seća se. Sada je ugovarao automobil, da ide u Zrenjanin i Vršac, u kojem je išao u školu: Vujić je u Detroitu završio elektronsko-komunikacijsku školu, kasnije doktorirao i radio na projektima raketa Minuteman, Polaris, Peascekeeper, zatim na programima malih raketa i Nacionalne raketne odbrane. Reklo bi se, čovek koji tajne odbrane SAD ima u malom prstu.

– Sve to je počelo u Poljoprivednoj školi u Vršcu, gde sam već u prvom razredu počeo da se bavim raketama. Sve dok jednog dana nisam, ekspirementišući, stavio prejako punjenje eksploziva pa je i škola bila oštećena. Pozvali su mi roditelje, bio sam pred isključenjem, ali baš nekako u to vreme spremali smo se za Ameriku pa mi je doboro došlo. A nisu baš ni u našem mestu imali neko visoko mišljenje o meni. Babe su znale upozoravati moju majku „Znate, onaj vaš ide sa glavom zagledan u nebo, posmatra oblake i price, šta je sa njim, zapeće za nešto, polomiće se…“ – prepričava šaleći se Sam ili Slavoljub.

– Ajde da se slikamo zajedno Sam, da ti fotografija bude lepša – zadirkuje Majk Vucelić, a Sam mu brzo odgovara:

– Ti ćeš na slici biti lepši, a ja pametniji.

Vidi se da su bliski i stari prijatelji. Dugo se bave svojom profesijom i ničim drugim. Kao da su poslušali upozorenje Đure Vučelića, Majkovog rođaka koji je radio u čeličanama Pitsburga, a emigrante upozorio: „Možete se baviti svojom profesijom ili srpskim pitanjima u jednoj od 26 naših organizacija, od kojih svkaka ima svoju istinu“. Majk je sada u Srpskom kongresu ujedinjenja, koji pokušava da zbliži sve organizacije. Sam je skloniji republikancima, iako mu je sada simpatičan Barak Obama, mada ne želi mnogo da priča o politici.

– Čitav život sam popravljao rakete i sisteme, koje su ovi kvarili – pokazuje prstom na Majka i ponovo se šali „lala“ Slavoljub-Sam.

Što god bilo, uloga njih dvojice, te Pavla Dujića, Danila Bojića, Milisava Šurbatovića, Petra Galovića i Davida Vuića, raketnih inžinjera, Amerikanaca srpskog porekla iz Apollo programa ostaje izuzetna.