Moje ime je trans ime. Ja zapravo nemam pravo ime, jer ono koje mi je dato na rođenju nikad nisam osetila svojim. Moje ime je Camila (Kamila).
Ja sam jedna transrodna osoba, rođena i bačena u svet koji nikad nije bio moj. Rođena sam u Bosni i Hercegovini, i celi život sam živela u malom naselju na Bosanska Otoka reci Uni. Još kao mala osetila sam da nisam dečak. Uvek sam se igrala barbikama, nikad loptama i autićima kao ostali dečaci. Nisam imala želju igrati se s tim. Rasla sam u društvu drugih devojčica, jer me dečaci nikad nisu prihvatali. Uvek su me provocirali i napadali – počinje svoju priču za Danas Kamila, transrodna osoba, koja je iz Bosne i Hercegovine (BiH) nedavno pobegla u Srbiju i zatražila azil.
Trenutno se nalazi u Centru za azil u Banji Koviljači i nada se da će Srbija biti njen spas i učiniti joj život lakšim za razliku od BiH, „koja je to možda mogla, ali nije htela“.
Kaže nam da je još u prvom razredu osnovne škole njena učiteljica primetila da se „čudno“ ponaša, i pozvala njenu majku i rekla joj „kako nikad u životu nije imala mirnijeg učenika“.
– Naravno, rekla joj je i ovo čega se pribojavala, no moje roditelje tada to nije zanimalo, mislili su da je to samo prolazna faza, da će sve doći na svoje kako budem odrastala. No, prevarili su se. Sa 15 godina, na moj rođendan, prijatelji su me pitali koja mi je najveća želja u životu, a ja sam im odgovorila da bih najviše volela da sam žena. Od tog trena sam počela da gubim prijatelje. Bilo je i razumevanja, ali je ipak više bilo ismejavanja na moju bol. Roditelji su me shvatili, ali nikad mi nisu pokušali pomoći. Dok sam išla u gimnaziju, doživljavala sam strašne probleme od drugih učenika. Neki su me čak i bojkotovali. U srednjoj školi sam od njih dobila novi nadimak ‘đavolica’, a u osnovnoj su me zvali ‘drvenom lutkom’ – priča nam Kamila.
Gimnaziju je završila, ali njeni problemi nisu prestajali, već su bili sve veći. Zbog neprihvatanja i namernih provokacija, kaže da je nekoliko puta primana u mentalne klinike. Znala je da je zdrava, iako su njeni roditelji tvrdili suprotno.
– Htela sam posle gimnazije da studiram, ali nisam uspela u tome. Želja mi je bila postati glumica. Kako je vreme odmicalo ja nisam znala kako sebi više da pomognem, pa sam se prošle godine odlučila da odem negde daleko od ljudi koji me nisu razumeli. I otišla sam. Počela sam svoju borbu preko azila u Holandiji, ali sam tamo odbijena, uprkos mojim dokazima kakav je život trans osobe u BiH – priča nam Kamila.
Kontakt sa roditeljima nema već godinu dana, oni ne žele da čuju za nju.
– Ja to poštujem, ali me to jako boli – kaže naša sagovornica i dodaje da bi volela da bude u procesu tranzicije, jer bi na taj način bar malo smanjila težinu problema s kojima se bori.
– U BiH ne postoji lekar koji bi mi to dozvolio, jer je Bosna za sve ljude kao što sam ja jedno veliko ‘nerazumevanje’. Odavno sam izgubila veru u nju. Što je gore, u Bosni nisam prihvaćena ni kao muškarac ni kao žena, jer se odmah primeti da sam „drugačija“. U Srbiju sam došla, jer u Bosnu nemam gde da se vratim, nemam gotovo nikakvih šansi za zapošljavanje. Celi moj život u Bosni bila je jedna velika sramota. Želela bih to da promenim. Zaklela sam se da neću ostati u Bosni, da ću se boriti i ići dalje koliko god budem mogla. Izabrala sam Srbiju, jer Srbija mi je jedina preostala. Trenutno, drugi spas i drugo utočište od Srbije ja nemam – navodi Kamila.
Kaže da bi volela da prođe tranziciju, jer bi joj se tako ostvarila najveća želja u životu. Misli da bi se na taj način spasila diskriminacije.
– Volela bih kao prava žena da živim u Srbiji. Htela bih se, iako možda malo kasno, okušati u glumi. Oduvek sam sledila svoje snove i verovala u njih. Nadam se da ću se za nekoliko godina konačno osetiti živom i prihvaćenom. Od života u Srbiji očekujem razumevanje, zaštitu i priliku da se zaposlim – kaže Kamila na kraju razgovora za Danas.
„U kampu nemam problema“
„Najpre sam bila u Beogradu, ali pošto su beogradski centri puni izbeglica i migranata, dobila sam premeštaj u Banju Koviljaču. Kad sam došla u Centar za azil, odmah su me prihvatili zaposleni, ali ne baš i ostali ljudi koji ovde žive. Ali naučila sam da se nosim s tim. U kampu nemam problema, jer gotovo nigde ne izlazim“, kaže Kamila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
