Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 1Foto: Pech Frantisek

Najsiromašniji slojevi stanovništva u Srbiji, socijalno ugroženi i diskriminisani u svim kategorijama, ujedno su i građani kojima je najteže da ostvare svoja prava, da dobiju bilo kakvu pomoć i budu ravnopravni članovi našeg društva. Njima nije dostupno jednako kvalitetno obrazovanje, nisu im dostupne osnovne informacije o njihovim pravima, a birokratske procedure udaljavaju ih i od minimalnih iznosa materijalne pomoći koji su im namenjeni.

Najdrastičniji primer višestruke diskriminacije je pripadnica romske nacionalne manjine na tržištu rada – diskriminisana je zato što je žena, diskriminisana je zato što pripada nacionalnoj manjini, prinuđena je da radi u lošim uslovima, uglavnom bez osnovnog obrazovanja, a često je i samohrana majka. Upravo je ovakvim građanima najteže da ostvare i ona osnovna prava koja su im formalno zagarantovana jer ne znaju kome da se obrate, koje formulare da popune kako bi dobili socijalnu pomoć, ili ih uopšte nema u evedencijama nadležnih službi.

Međutim, ovaj najdrastičniji primer ne znači da je broj ljudi koji se suočava sa sličnim problemima u našoj zemlji na nivou ove nacionalne manjine. Čak četvrtina stanovništva naše zemlje je u riziku od siromaštva, što najbolje svedoči o odgovornosti države i vlasti za ovaku situaciju zbog neadekvatnih mera socijalne politike i neodgovornog sprovođenja predviđenih mera koje bi trebalo da ublaže ovaj problem.

Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 2
Foto: AGA2RK

Naime, podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZZS) iz oktobra ove godine pokazuju da je u riziku od siromaštva tokom 2018. godine bilo 24,3 odsto građana Srbije. Osim toga, naša zemlja ima stopu rizika od siromaštva veću od svih zemalja EU prema najnovijim podacima Eurostata. Prosečan rizik od siromaštva u EU u 2018. godini bio je 16,6 odsto, a najbliži nama bili su Rumuni sa 23,5 odsto. Po još rigoroznijem kriterijumu – rizika od siromaštva i socijalne isključenosti – ugroženo je čak 34,3 odsto ljudi u Srbiji.

Najveće žrtve mera štednje

O položaju upravo ovog dela populacije govori Ivan Sekulović, saradnik Fondacije Centar za demokratiju, nazivajući ih „nevidljivim žrtvama“ mera štednje. Sekulović ukazuje da je poslednja ekonomska kriza naročito doprinela da se socijalni položaj pojedinih kategorija stanovništva pogorša dok upravo ti građani ostaju „nevidljivi“ za donosioce odluka i one koji kreiraju politike.

„Socijalna situacija se naročito pogoršala posle ekonomske krize kada su uvedene mere štednje a država, naravno, najviše smanjila izdvajanja za javne usluge. U javnosti se tada najviše pričalo o smanjenju plata i penzija, ali postoji veliki deo nevidljivih žrtava koje snose najteži teret ovih mera. Nevidljive žrtve su svi oni građani koji su van glavnih tokova interesovanja političkih aktera, ne samo vladajuće partije nego i opozicije. Sve ono što nisu mesta moći – javna preduzeća, gradski trgovi, to je gurnuto na marginu. Pričamo pre svega o ruralnim krajevima gde je siromaštvo najveće, o malim preduzećima, malim preduzetničkim incijativama gde ne mogu partijski interesi da se namire, pa njihovi problemi zato i nisu važni donosiocima politika.  A takvih građana je, po zvaničnim podacima, oko pola miliona. Oni nemaju nikakvu mogućnost da izađu iz apsolutnog siromaštva, a još je veći broj onih koji će možda sutra biti u toj grupi“, upozorava Sekulović.

Problem nije samo materijalno siromaštvo, naglašava Sekulović, već nepravedni uslovi na tržištu rada.

„Ako neko obija pragove u potrazi za poslom, a sve što dobija jeste minimalna plata, užasni uslovi rada gde im je i bezbednost ugrožena, onda ti građani silom prilika procene da im je bezbednije da budu korisnici socijalne pomoći nego da se upuštaju u veoma rizične poslove. Tako se povećava broj socijalno ugroženih“, smatra Sekulović i dodaje da istraživanja pokazuju da veliki broj građana smatra da je jedino što može da im pomogne da promene svoj socijalni položaj – „veza“ za posao, članstvo u partiji, lična poznanstva i pomoć moćnika.

Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 3
Foto: Đorđe Nikolić

„Ljudi iz siromašnijih slojeva mogu relativno brzo da napreduju jedino ako su odani partiji, a to nije ona vrsta pokretljivosti koja je potrebna društvu“, zaključuje Sekulović.

Ulaganje države u obrazovanje je ključna pomoć ugroženima

Veliki broj socijalno ugorženih među romskom populacijom ostaje jedan od glavnih činilaca visoke stope siromaštva, smatra programska direktorka Centra za socijalnu politiku Gordana Matković. Ona ističe da je najbolje i jedino dugoročno rešenje za smanjenje siromaštva – kvalitetno obrazovanje. Kada se govori o procedurama koje su namenjene tome da socijalno ugroženi ostvare svoja prava, država i sistem prave pomake, smatra Matković, ali oni su nedovoljni da bi se govorilo o poboljšanju položaja najsiromašnijih.

„Apsolutna stopa siromaštva se u poslednjih nekoliko godina nije značajno menjala. Ako nešto želimo suštinski i dugoročno da poboljšamo u toj oblasti mi kao društvo moramo drugačije da pristupimo problemu romske populacije koja je najugroženija, a obuhvata jedan veliki deo populacije koja daje ovakvu stopu siromaštva. To ne može standardnim merama da se reši“, ukazuje Matković. Ona naglašava da na planu šire socijalne politike izdvajanja iz budžeta za socijalnu pomoć nikako nisu dovoljna, ali da bi ona mogla biti veća tek kada se i privreda razvija i prosečna primanja postaju veća.

„Kada sagledamo objektivno, nije problem samo što je budžet mali nego su niske i plate i penzije i onda se ne može očekivati da i socijalna davanja budu veća. Postoji neka logika da ne možete dati socijalnu pomoć koja je iznad nivoa davanja za doprinose uz minimalni dohodak. Mi svakako dugoročno moramo da podižemo nivo socijalne pomoći, ali razvoj privrede, povećanje plata i penzija i poboljšanje uslova rada je preduslov koji nedostaje u toj slici“, navodi Matković.

Ona podseća da jedna od mera socijalne pomoći koja u Srbiji ne postoji, a bila bi jako značajna za sve građane, je i pomoć za stanovanje, jer postoji veoma veliki broj građana koji najveći deo svog dohotka izdvaja za ove svrhe.  Ali najvažnija mera za poboljšanje socijalne situacije, ocenjuje Matković, bila bi omogućavanje kvalitenog obrazovanja za najugroženije slojeve stanovništva.

„Postoje brojni dokazi da je uključivanje dece u sistem obrazovanja od ranog uzrasta izuzetno važno da bi oni dostigli ostale i imali ravnopravniji položaj u društvu. Za njih nije dovoljno da obrazovanje počinje sa pet ili pet i po godina kao za većinu. Izuzetno je važno da se za najsiromašniju decu iz socijalno ugroženih porodica  obezbedi ne samo funkcija čuvanja već i funkcija ranog razvoja kroz različite programe koji ne moraju biti samo obrazovni, i to što je moguće ranije“, kaže Matković. Prema njenoj oceni, to je najveći propust socijalne politike u Srbiji, a primena ovakvih mera dodatno je otežana nedostatkom finansija i organizacije za takve programe.

Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 4
Foto: JW Balen

„Problem je što je finansiranje takvih mera prepušteno lokalnim samoupravama, a onda one samouprave koje su najsiromašnije nemaju sredstava da obezbede takve programe pa zapravo ugrožena deca ostaju najviše uskraćena. Nisam sigurna da imamo kapacitet za takve mere, ne samo u smislu novca, već i u organizacionom smislu. A to bi bila prava aktivna pomoć“, zaključuje Matković.

U začaranom krugu socijalne izolovanosti

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković ističe da je siromaštvo, odnosno odustvo socijalne kohezije posledica skupa nekoliko faktora. To nije samo materijalno siromaštvo, ističe on, već i nedovoljno obrazovanje, otežan pristup informacijama, zajedno sa neposedovanjem znanja o procedurama kojima ugroženi građani mogu da ostvare svoja prava. Sve to vodi do potpune socijalne izolovanosti najugroženijih građana. Zbog svega ovoga, najsiromašnijima je i najteže da promene svoj položaj.

„Teško je očekivati da pojedinac u našem društvu ikada može da promeni svoj položaj bez neke organizovane društvene pomoći kao što je besplatna pravna pomoć ili udruživanje u organizacije penzionera, sindikate i bez pomoći medija i javnosti. To je jedan začarani krug u koji upadate onoga trenutka kada nemate dovoljne prihode, nemate mogućnost pristupa kvalitetnim informacijama i obrazovanju, zdravstvenim uslugama, a imate posla sa složenim birokratskim procedurama da biste ostvarili ikakva prava“, objašnjava profesor Stojiljković.

Kao prve mere socijalne politike koje bi država trebalo da preduzme da pomogne ovim grupama, Stojiljković navodi povećanje budžetskih izdvajanja za različite oblike socijalne pomoći, a onda temeljnu reformu obrazovnog sistema koja bi omogućila i onim najugroženijim građanima da ravnopravno učestvuju u društvu.

„Prvi korak je da država izdvaja za socijalnu politiku i socijalnu zaštitu onoliko koliko je prosek u Evropskoj uniji jer mi imamo i najmanje iznose, ali i najmanji procenat novca za socijalna davanja u odnosu na ukupni budžet. Država mora da povede računa šta su minimalni transferi protiv bede za ljude koji su bez ikakvog prihoda, tu je mnogo onih koji su bez ikakvog osnova da ostvare prihode, znači govorimo o univerzalnom bazičnom dohotku ili socijalnoj penziji. Ali bez kvalitetnog obrazovanja, bez pristupa kvalitetnim zdravstvenim uslugama i bez razvojne strategije koja će omogućiti da oni kvalifikovani građani rade i ostanu u ovoj zemlji, mi smo samo prostor za jeftinu radnu snagu i iz toga nema izlaza“, upozorava Stojiljković i podseća da je Srbija zemlja najvećih društvenih nejednakosti, što je, po njegovoj oceni, „katastrofalna posledica“ politika koje su vođene prethodnih 30 godina.

„To ne može brzo da se promeni ali možemo da krenemo da radimo na tome. Deo mog optimizma je što svetsko tržište rada utiče i na našu zemlju tako što odvlači, ne samo intelektualce već i sve kategorije kvalifikovane radne snage i mi ćemo pod uticajem tog tržišta biti prinuđeni da nešto menjamo kako bismo zaustavili tu pojavu“, zaključuje Stojiljković.

Profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković Rakić smatra da je nedostatak socijalne mobilnosti, odnosno mogućnost za penjanje uz društvenu lestvicu najveća sistemska prepreka za socijalno ugrožene. Ona ističe da se to dešava kada nemaju svi isto pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.

„Detaljnija istraživanja pokazuju da je skoro polovina od ukupnog broja nezadovoljenih potreba za uslugama lekara kod nas koncentrisana među najsiromašnijim građanima i onima sa samo osnovnim nivoom obrazovanja“, navodi profesorka Žarković Rakić. Ona dodaje i da bi trebalo razmisliti o povećanju iznosa socijalne pomoći za najugroženije i pomagati da se oni zapošljavaju.

Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 5
Foto: Đorđe Nikolić

„Korisnici novčane socijalne pomoći, a to je sada negde oko 250 hiljada ljudi, su najsiromašniji. No, oni su ugroženi po više osnova. Nekada je u pitanju i invaliditet, odnosno nesposobnost za rad, tako da oni potpuno zavise od ovog novčanog davanja, koje je inače veoma nisko, oko 8.500 za pojedinca mesečno. Polovina od ovih 250 hiljada korisnika novčane socijalne pomoći su radno sposobni i za njih najbolje rešenje za izlazak iz siromaštva jeste zapošljavanje uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje i obrazovnih institucija“, zaključuje profesorka.

Socijalne karte osmišljene za sprečavanje zloupotreba, umesto za pomoć

Samo jedno od mogućih rešenja za pomoć socijalno najugroženijima je i uvođenje takozvanih „socijalnih karata“ što je mera koju Vlada Srbije najavljuje nekoliko godina unazad, ali se njeno sprovođenje u više navrata odlagalo. Poslednje obećanje o socijalnim kartama dao je ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević u aprilu ove godine kada je rekao da se očekuje da će sistem socijalnih karata u Srbiji zaživeti do 2021 godine. Pre toga bilo je najavljeno da će se ova mera primeniti do juna 2019. godine.

Izrada socijalnih karti podrazumevala bi evidenciju građana kroz objedininjavanje podataka PIO fonda i Nacionalne službe za zapošljavanje na jednom mestu, odnosno u državnom Data centru čime bi se socijalna pomoć po automatizmu isplaćivala najugroženijim građanima, a poseban akcenat je na sprečavanju zloupotreba, objašnjeno je u više navrata od strane državnih zvaničnika.

Ipak, koncept socijalnih karti dobija oštru kritiku Ivana Sekulovića koji ocenju ovu meru kao deo novog pravca u javnom upravljanju koji se naziva „nju ejdž menadžment“.

„To je koncept koji dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država, a podrazumeva da državu treba voditi kao što se upravlja preduzećem. Uvođenje socijalnih karti u Srbiji je, onako kako je to Vlada predstavila, otvoreno stavilo akcenat na to da se spreče zloupotrebe socijalne pomoći, a ne da se olakša da građani ostvare svoja prava. Vlast na taj način pravi još veće uštede i uvodi mere represije umesto da pomaže ljudima i utvrdi zašto postoji višegeneracijsko siromaštvo“, tvrdi Sekulović. On ističe i da je ova mera posebno problematična sa stanovišta obrade podataka i prikupljanja informacija o građanima koje bi vlast lako mogla da zlupotrebi sačinjavajući „registar podobnih i nepodobnih građana“.

Najsiromašniji građani kao nevidljive žrtve sistema 6
Foto: Amaia Pascual

Umesto smišljanja inovativnih mera socijalne politike, Sekulović se zalaže za primenu postojećih obaveza koje je Srbija preuzela i iz brojnih međunarodnih deklaracija o pravima građana.

„Za početak treba da primenjujemo one propise na koje smo se obavezali međunarodnim ugovorima i deklaracijama – kao što je, na primer, obezbeđivanje adekvatnog stadarda za žene na porodiljskom odsustvu, a ne da donosimo zakone koji krše te deklaracije i to bez odobrenja javnosti i građana“, zaključuje Sekulović.

Zoran Stojiljković ukazuje da je mera uvođenja socijalnih karti koncept koji sve vlasti periodično pominju, „izvlače iz fioke“ kako kaže profesor, sa pretenzijom da se zadovolji i umiri krug ljudi koji su ugroženi, ali ne i da se zaista rešavaju njihovi problemi.

„To se ciklusno ponavlja i naglašava se da bi se time sprečile zlopotrebe socijalne pomoći, čega svakako ima, ali je ključnija stvar da to treba da bude mera kojom bi ugroženi slučajevi bili socijalno detektovani, da se oceni kakva je realno socijalna situacija, a onda će se pokazati šta je osnovni problem. Trenutno ne mogu ni ti najteži slučajevi da se targetiraju, a kamoli da se razvija neka mreža socijalne zaštite koja bi pokrila sve one koji žive vrlo teško, to je gotovo nemoguće. To je čitava ova kategorija ljudi koja zarađuje manje od najčešće isplaćene plate od 42.000 dinara“, ističe Stojiljković i dodaje da se ne dovodi u pitanje potreba da postoji odgovarjuća dokumentacija, što bi socijalne karte omogućile, ali da rešavanje osnovnih socijalnih problema zahteva mnogo više od toga.

Jelena Žarković Rakić smatra da socijalne karte jesu značajne za najsiromašnije građane jer oni često odustanu od podnošenja zahteva zbog brojne dokumentacije koju moraju da prikupe da bi ostvarili pravo na novčanu socijalnu pomoć i dečiji dodatak. Međutim, i ona ističe da to nije dovoljno da se izvuku iz siromaštva.

U Srbiji oko 500.000 apsolutno siromašnih, dok je 1,8 miliona ljudi u riziku od siromaštva

U Srbiji se meri apsolutno i relativno siromaštvo. Apsolutno siromašni ne mogu da zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe, što znači da im je ugrožen čak i biološki opstanak. Na sajtu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije navodi se da „oko pola miliona stanovnika nije u stanju da zadovolji minimalne egzistencijalne potrebe“ prema najnovijim podacima iz 2018. godine. S druge strane, relativno siromašni mogu da zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe, ali ne mogu da ostvare životni standard koji je odgovarajući u odnosu na društvo u kojem žive. Stoga relativno siromaštvo ujedno predstavlja i prag rizika od siromaštva. Taj prag je u Srbiji niži nego u bilo kojoj članici Evropske unije. Prema najnovijim podacima, čak 1,8 miliona stanovnika Srbije živi u tom riziku. Posebno zabrinjava podatak da od tog broja čak 400.000 čine deca koja odrastaju, obrazuju se i razvijaju u konstantnom riziku od siromaštva.

Mali procenat onih koji znaju za pojedine olakšice

Još jedan problem za najugroženije građane je i činjenica da oni često nisu informisani o određenim olakšicama koje su im namenjene. O tome najbolje svedoči podatak da je samo 100.000 od ukupno 400.000 siromašnih građana koji su imali to pravo koristilo besplatne kilovate struje namenjene za socijalno ugrožene tokom ove godine, pokazuju zvanični podaci Agencije za energetiku Srbije.

Programska direktorka Centra za socijalnu politiku Gordana Matković objašnjava da je uzrok malog procenta iskorišćenosti ove mere to što institucije ne obezbeđuju adekvatnu pomoć građanima da iskoriste svoja prava. To je pitanje kapaciteta institucija da obave svoj posao, naglašava Matković.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Nevidljivi građani – predrasude i diskriminacija kao odraz stanja jednog društva“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.