Foto: Medija centar

* Kako biste ocenili medijsku scenu Srbije?

Vladimir Radovanović: Osiromašena, finansijski i idejno.

Slaviša Lekić: U jednoj rečenici – profesionalni mediji i novinari u Srbiji rade u „neprijateljskom okruženju“. Oni koji nisu takvi, svesno su postali organ vlasti i temelj Vučićeve moći. Opstaju na „državnoj sisi“. Sudbina onih koji nisu u tom kolu, nije neizvesna, ona je izvesno žalosna, a negde i tragična. Mediji koji ne dele zvaničnu doktrinu o boljem životu, otvoreno se guše i nestaju, a njihovi novinari targetiraju, šikaniraju i ponižavaju.

* Koji su ključni problemi i ko je zbog njih odgovoran?

VR: Politički pritisci na novinare jedan su od naših problema, zapravo, oni su samo posledica slabog položaja naše profesije. Ono za šta smo i sami dobrim delom odgovorni jeste loša privatizacija lokalnih medija po zakonu iz 2014. godine. Država se tada povukla iz vlasništva, ali je povukla i sav novac koji je davala za medije. Sada su zbog traljavo sprovedene privatizacije i odbijanja vlasti i ostalih novinarskih udruženja da podrže predlog Udruženja novinara Srbije kojim bi lokalne samouprave bile obavezane da izdvajaju dva odsto godišnjih budžeta za finansiranje informisanja u javnom interesu, mnogi lokalni mediji ugašeni, a novinari preostalih medija rade za plate od dvadesetak hiljada dinara. Sa takvom „zaradom“, teško će se odlučiti da se suprotstave mnogo moćnijim političarima ili poslovnim ljudima. U svemu tome, na gubitku nismo samo mi novinari, već celokupna javnost koja ne dobija tačne i pravovremene informacije. Uz sve ovo, moramo primetiti da sindikati postoje uglavnom u državnim, odnosno javnim medijima, dakle tamo gde političari po pravilu imaju mnogo veći uticaj nego u privatnim medijima. To govori da nisu samo političari naš problem. Zašto privatni poslodavci, uključujući i velike evropske kuće koje su vlasnici uticajnih domaćih medija, ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje novinara?

SL: Odgovor na drugi deo pitanja je postao jasno vidljiv i nepobitan i Reporterima bez granica, Hjuman rajts voču ili Fridom hausu: neprikosnoveni vođa sa Andrićevog venca i vodeća stranka medije u Srbiji bez ikakvog skrupula koriste kao sredstvo kreiranja javnog mnjenja u skladu sa svojim sebičnim interesima. A što se problema tiče, možemo do sutra o njima, jer – nema toga što je moglo da dokači novinare a da ih je mimoišlo. Sem malih boginja, to smo nekako eskivirali. Novinari su suočeni sa nesigurnošću zbog brojnih izazova sa kojima se sreću: tu je na prvom mestu opšta i brutalna politizacija svega, finansijski i urednički pritisci, zastrašivanja novinara, suptilna i prikrivena cenzura, otvorena i gotovo beskompromisna autocenzura, problemi u sprovođenju medijskih zakona, rastuća koncentracija vlasništva u medijima, ekstremno niska primanja…

* U poslednjem izveštaju Reportera bez granica Srbija je u odnosu na prošlu godinu pala za čak 10 mesta po pitanju medijskih sloboda, što je najveći pad u Evropi. Da li je to očekivano?

VR: Posle Malte i Slovačke, gde je ubijeno dvoje novinara, i Češke, gde su naše kolege na udaru političara i tajkuna, Srbija beleži najveći pad u medijskim slobodama u Evropi. Čak i ako smo to mogli da očekujemo, treba sve da nas zabrine podatak da domaći novinari koji su učestvovali u godišnjoj anketi Reportera bez granica i strani stručnjaci veruju da je situacija lošija nego ranije. Nadam se da se neće ponoviti 2010. godina kada je Srbija na toj istoj skali pala za čak 23 mesta.

SL: Već godinama medijska zajednica upozorava na poraznu, danas možemo reći i katastrofalnu situaciju, ali nas nema ko da čuje. Uzgred, to nije samo najveći pad u Evropi, to je ubedljivo najniži rejting Srbije u poslednjih 15 godina. Da li je očekivano?! Prema Bazi podataka o napadima na novinare, koju NUNS vodi od 2008. u 2013, prvoj godini vlasti SNS zabeležena su 23 napada, pritiska ili pretnji novinarima u Srbiji. Dve godine kasnije taj broj je iznosio 58, prošle godine 92 a samo u prva tri meseca notirali smo 30 ataka na novinarsku profesiju. Ne razumem kako ovakav trend ne zabrinjava nikog osim novinara i medijskih udruženja i asocijacija?! Da je prošlu godini obeležio samo onaj „nestašluk“ obezbeđenja SNS-a sa novinarima na inauguraciji predsednika Srbije – to bi bilo dovoljno za nazadovanje na crnoj listi „Reportera“. Ali ne, vi prošle godine imate notirana 92 incidenta u kojima su novinari žrtve. Jeste li čuli ministra policije da govori javno o tome?! Ili ministarku pravde?

* Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je pomenuti izveštaj kao „političku kampanju“. Kako to komentarišete, i uopšte, kako prema vašem mišljenju predsednik vidi slobodu medija? NJegov argument je uvek – „nijedan novinar nije ubijen“ i „o meni se svašta piše“.

VR: Svaki ovakav izveštaj je politički, naravno, jer pre svega govori o političkoj atmosferi za slobodu medija. U vreme Borisa Tadića Srbija je zabeležila najveći pad na listi Reportera bez granica, ali je tada bilo mnogo međunarodnih i domaćih organizacija koje nisu reagovale na drastično ugrožavanje slobode medija u Srbiji. Dobro je što se sada u javnosti govori o ovom lošem rezultatu i što i predsednik Vučić i predsednica Vlade Brnabić kažu da su spremni na dijalog sa udruženjima novinara i medijskih poslodavaca. Prethodne vlasti su odbijale taj dijalog. Preciznije, razgovarale su samo sa jednim udruženjem, NUNS-om. To udruženje ne samo da je tada ćutalo na ugrožavanje slobode medija, već su funkcioneri NUNS-a za račun vlasti aktivno učestvovali u progonu novinara.

SL: Vučić je prozivku od strane Reportera bez granica nazvao i interesantnom jer, kaže, oni govore o predsedniku koji u toj oblasti nema nikakve nadležnosti. A samo par dana ranije, njegova savetnica za medije, u prisustvu šokiranog državnog sekretara za informisanje i neme premijerke, saopštava da Medijska strategija koju je radila Radna grupa pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja – nije validna i da će se iznova raditi. Sto puta je rekao kako mu je važno da se novinari u Srbiji osećaju bezbedno i da je saglasan da treba da se razgovara o problemima u medijskoj sferi i kako oni mogu da se reše, a nikad za ovih šest godina koliko je na vlasti nije učinio gest više od otvaranja usta. Da ne govorim o tome koliko je stav – „Nijedan novinar nije ubijen“, nerazuman „argument“ koji više priliči Staljinu ili Erdoganu nego čoveku koji se izdaje za demokratu.

* Kontroliše li vlast u Srbiji medije i na koji način? Utiče li na uređivačku politiku?

VR: Najvažniji način kontrole medija je novac. Ako vlasnik medija zna da će dobiti finansijsku nagradu ako se ne suprotstavlja vlasti ili je neumereno hvali, onda će i novinari biti skloni da se tako postave prema izvoru novca. Ono što je u poslednjih par godina veliki problem jeste davanje desetina miliona dinara na konkursima medijima za koje niko pre tih konkursa nije čuo i za projekte koji nisu sprovedeni. Za te zloupotrebe su u konkursnim komisijama glasali predstavnici fantomskih udruženja novinara. Jedini način da se ovakve zloupotrebe ubuduće spreče jeste da se zakonski utvrdi da većinu članova komisija čine reprezentativna udruženja novinara i medijskih poslodavaca.

SL: U igri su, faktički, svi načini na koje su prethodne vlasti kontrolisale medije, od političkih, preko ekonomskih, do administrativnih, tako da su to gotovo opšta mesta. Imamo slučajeve inovativnosti kod Danasa, na primer, gde moćno utiču na to da vam reklame ne ruše grafički identitet novina ili kod Južnih vesti, recimo, gde poreski inspektori edukuju roditelje zaposlenih u tom portalu, kako da prepoznaju izdajnike i strane plaćenike ali to se, uz muku, da pregurati. Koliko god Vučić okupirao i monopolizovao javnu scenu, siguran sam da ne zove urednike, ne diktira im teme i ne crta naslovne. Mene zastrašuje autocenzura. Protiv cenzure se borite javno, a protiv sebe i tog autocenzorskog u sebi – tajno, usamljenički i sa malo nade da ćete ikada se ikada otrgnuti.

* Naša zemlja je na talasu sveobuhvatne tabloidizacije. Činjenica je da tabloidi postoje svuda u svetu, ali, da li se igde urednici istih neistomišljenicima obraćaju psovkama i uvredama? I zašto to prolazi nekažnjeno?

VR: Ne bih rekao da prolazi nekažnjeno. Pogledajte tiraže naših novina, čak i najprodavaniji tabloid može samo da mašta o tiražima koje su ozbiljne novine imale do pre svega deset godina. Građani ne veruju tabloidima, a zapravo u krajnjoj liniji ne veruju medijima, što će uništiti našu profesiju ako ne reagujemo. Mediji koji krše etičke norme mogu biti kažnjeni tako što neće dobiti javna sredstva. Takva odredba postoji u trenutnom zakonu i pravilniku o finansiranju medijskih projekata i u nekim slučajevima tabloidi nisu dobili javna sredstva upravo zbog kršenja etičkih normi. Nažalost, ova zakonska odredba se i krši pa bi izmenom zakona ona morala da postane obaveza.

SL: Zato što smo neuređena država u kojoj se čak i dobri propisi i zakoni izvitopereni tako koriste onima kojima su na vlasti ili bliski njima. Taj suptilni stil obračuna sa neistomišljenicima danas je u Srbiji unapređen je do gađenja. Bulevarizaciju političkih obračuna, a tu se ne zna je li gori Informer, Srpski telegraf ili Alo, smenilo je izmišljanje, vređanje, povlačenje po blatu, unapređivanje u neprijatelje ili plaćenike, crtanje mete na čelo. Srbijanski tabloidi su danas toliko avanzovali da njihovi formalni i neformalni vlasnici, osim što su postali „analitičari“ opšte prakse i direktno urnišu oponente vlasti, otvoreno „zveckaju“ oružjem, crtaju granice, mobilišu ljude za neke nove ratove. Ne, ne vidim način da se u ovom trenutku toj pošasti stane na rep.

* Čini se da mediji na lokalu najgore prolaze, neki su ugašeni a mnogima preti takva sudbina. Da li je to zbog toga što nisu u mogućnosti da opstanu na tržištu, kako kaže premijerka Ana Brnabić, ili možda zato što u komisijama za projektno finansiranje sede ljudi bliski SNS-u i novac dodeljuju isključivo provladinim medijima?

VR: Tačno je da su lokalni mediji najugroženiji, jer su najizloženiji svim hirovima tržišta i politike. Od početka ove godine, UNS obilazi lokalne medije i organizuje debate sa predstavnicima lokalnih vlasti na temu finansiranja tih medija. Ohrabruje nas podrška više gradonačelnika koji žele da podrže lokalne medije. Jasno je da lokalni mediji više nikada neće moći da vrate poslovni model koji su nekada imali: da se finansiraju direktno iz budžeta ili putem prodaje oglasnog prostora. I u Zapadnoj Evropi i u SAD sve više se govori o potrebi da se sačuvaju lokalni mediji. Jedan od argumenata korišćenih da se odbije predlog UNS-a o dva odsto tokom pisanja prethodne Medijske strategije i Zakona o javnom informisanju i medijima bio je da EU ne dozvoljava takvo finansiranje. Da taj argument ne stoji, zvanično je potvrdila Evropska komisija dozvolivši Španiji da direktno finansira lokalne medije i poručivši da nijedna članica EU ne mora više da traži dozvolu za finansiranje lokalnih medija, jer nema bojazni od kršenja pravila konkurencije na zajedničkom tržištu. Prosto, lokalne vesti iz nekog mesta u Španiji ne mogu se izvesti u neko drugo mesto u Francuskoj ili Slovačkoj.

SL: Ne može nam Vučić biti za sve kriv, ne smemo abolirati ni medije koji se nisu najbolje snašli u samoreformisanju i osposobljavanju za suočavanje sa tržišnim uslovima rada i savremenim načinom poslovanja. Pre 12 godina tržište medijskog oglašavanja u Srbiji bilo je teško preko 200 miliona evra. Danas, sa neuporedivo večim brojem medija, procenjuje se da je ono „lakše“ za skoro 30 miliona tako da dobacuje do nekih 170 miliona evra. Prihodi od oglašavanja su, u principu, primarni prihodi, pa ako podelite ovu cifru sa brojem medija, lako ćete sračunati da je reč o sumi koja nikako ne može pokriti troškove medijske delatnosti. U pravu je, dakle, premijerka, ali u pravu su i oni koji razloge nestanka medija na lokalu vide u projektnom sufinansiranju čija je svrha izvitoperena ili, bolje rečeno – obesmišljena. Monitoring sufinansiranja medija koji je u periodu od aprila 2015. do aprila 2016. godine realizovala Koalicija novinarskih i medijskih udruženja pokazao je da je od ukupno 191 raspisanog konkursa lokalnih samouprava, u čak 132 (70 odsto) uočene nepravilnosti. Izraženo u novcu, to je iznos od preko milijardu dinara ili devet miliona evra, što je više od tri četvrtine ukupne vrednosti lokalnih konkursa. Dodate li tome konstantne pritiske, pretnje i napade lokalnih šerifa, koji se često znaju oteti kontroli centrale, i sindrom male sredine, savršeno postaje jasno zašto mnogi nezavisni mediji, nastali, gle čuda – u vreme Miloševićeve diktature, nestaju u, vidi vraga – eri Vučićeve demokratije.

Svetli primeri

* Ko su svetli primeri novinarstva u Srbiji, a ko oni drugi, koji ne poštuju novinarski kodeks i šalju ružnu sliku u svet?

VR: Slika nije crno-bela. Kao što i tabloidi mogu da objave neku tačnu informaciju, tako i takozvani svetli primeri ponekad polaze putem tabloida ne mareći za pravila profesije, a neki od njih čak mogu poslužiti kao eklatantni primeri cenzure.

SL: Nije baš sve crno u ovom medijskom mraku. CINS je prošle godine „dobacio“ do evropskog „Pulicera“, BIRN, KRIK i Insajder su osvojili gotovo sve što se moglo osvojiti u regionu i Evropi, nedeljnici su konstantno jaki i direktni, Danasu raste tiraž, profesionalna TV N1 stiče novu publiku, imate Južne vesti, Magločistač i još nekoliko portala u unutrašnjosti koji su pravo osveženje.

Popravka

* Kako popraviti položaj novinara u Srbiji?

VR: Položaj novinara biće popravljen ako vlast ovog puta bude imala sluha za predlog Udruženja novinara Srbije da se obezbedi dva odsto budžeta lokalnih samouprava za informisanje u javnom interesu i da o tim sredstvima odlučuju komisije u kojima će većinu činiti predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja.

SL: Najveći krivac za ovakvu situaciju u medijima jeste vlast i logičan odgovor bio bi – promenom vlasti. Novinarstvo odavno nije sedma sila. Uprkos svemu, uz rizik da se ne složimo, kandidujem tezu da su mediji, koliko god se to nekom naopako činilo – onaj hrabriji deo društva. Naravno da društvo nije izvan medija, kao što mi nismo izvan njega. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio gotovo sve, a obični građani, ipak, samo od novinara traže, da budu ono što sami građani nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes. To nije fer! Razbijanje medijskog mraka je, pre svega, razbijanje straha. Niti to novinari mogu sami, niti je to njihov posao! Ali oni to rade. Evo rešenja – pridružite im se.