Nezavisni mediji u nedostatku vazduha 1Foto: EPA-EFE/ JENS SCHLUETER

Nezavisni mediji u nedostatku vazduha 2

Kako ističe, prvi opipljiv novac dobili su od države u paketu mera za oporavak privrede. „Trenutno imamo troje stalno zaposlenih i četvoro honoraraca, koji su godinama unazad u proseku primali između osam i deset hiljada dinara na par meseci. Funkcionišemo isključivo na entuzijazmu i trudimo se da opstanemo“, kaže.

Pomoć države, međutim, presušuje krajem jula, nakon čega sledi povratak u redovno stanje, koje, prema rečima Gordane Božić, nije bezbrižno.

„Broj oglašivača, koji je i inače mali, u manjim sredinama je još manji. Pritom, kako mi slovimo za opozicioni medij, malo je onih koji imaju petlju da nam uplate oglas. Da stvar bude gora, grad Kragujevac već pet godina ne raspisuje konkurse za finansiranje medijskih sadržaja“, kaže Božić dodajući da se uzdaju u evropske projekte i sitne oglase koje su pravna lica u zakonskoj obavezi da objavljuju.

Prema anketi koju je početkom aprila sprovela Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, svega deset odsto lokalnih medija koji su učestvovali u istraživanju reklo je da bez pomoći države ili donatora može da preživi naredna tri meseca.

Trideset odsto njih navelo je da ima sredstva za održavanje rada tek za narednih mesec dana. Najugroženiji su elektronski mediji, gde čak 87 odsto ispitanih ističe da im je opstanak ugrožen.

Značajno bolje ne stoje ni štampani mediji, u kojima 77 procenata ispitanika nije sigurno da li će isplivati na površinu, ali ni onlajn mediji (66 odsto). Uzroci ovako sumorne statistike su smanjena prodaja oglasnog prostora, otkazivanje ugovora od strane oglašivača i neplaćanje sredstava iz donacija.

„Kada ljudima spomenem mogućnost uplaćivanja oglasa, oni me gledaju belo. Kažu mi ‘sačekaj prvo da sastavim kraj s krajem, pa ćemo da vidimo za oglase’. Cela ova godina će biti jako problematična“, kaže Dragan Đorđević, predsednik Upravnog odbora „Lokal presa“ i direktor regionalnog lista „Sremske novine“. Probleme medija nakon izbijanja epidemije razlaže na dve celine – otkazivanje gotovo svih ugovora za objavljivanje reklama i drastično smanjenje tiraža.

„Pritom, troškovi proizvodnje uopšte nisu pali. Mediji su se odlučivali na različite strategije kako bi pregurali ovaj period. Neki su smanjili broj strana i proredili izdanja. Neki drugi su se koncentrisali na elektronska izdanja. Međutim, neće svi moći da se vrate na kolosek jednom kada ovo prođe, tim pre što je određen broj medija već bio na ivici provalije“, ističe Đorđević.

A kao što se određeni broj medija nalazi na ivici, isto može da se kaže i za određenu kategoriju novinara. Prvi na udaru ekonomske krize, kaže Dragan Milanović, predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“, biće slobodni novinari, takozvani frilenseri, i oni koji su honorarno angažovani u medijima. „Tek će da bude problema, mnogi od njih će ostati bez posla. Mi ćemo tek krajem godine biti u stanju da sagledamo razmere krize sa kojom se suočavamo“, navodi Milanović.

Nastupajući talas krize, ističe Milanović, samo će okrznuti zaposlene u javnim servisima i velikim kućama. Potres će se, s druge strane, najsnažnije osetiti u malim sredinama u kućama koje nemaju političku pozadinu. „Ti mediji neće moći da računaju na projekte, u meri u kojoj su to činili ranije, a oglašavanje je već bilo problematično, imajući u vidu neformalnu zabranu da se reklamiraju u određenim medijima“, kaže Milanović.

Problemi ekonomske samoodrživosti u medijskoj sferi svakako nisu skorijeg datuma. A malo ko je tako precizno skenirao kako se nemogućnost rešavanja ovih problema preslikava na život novinara kao knjiga „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ objavljene početkom 2016. godine. Urednik knjige, sociolog Srećko Mihailović napominje da je u istraživanju „nezanemarljiv broj novinara rekao da, kada bi ponovo mogao da bira profesiju, izabrao neku drugu“.

Anketirajući više od 1.100 novinara Mihailović je došao do podatka da tri petine njih pokazuje zabrinjavajuće prekarizovani rad i život. Dve su, kaže, osnovne karakteristike toga. „Prva jasna osobina je nesigurno radno mesto, odnosno nesigurna mogućnost da se ono pronađe. Drugi aspekt je profesionalnog karaktera i tiče se mogućnosti da mislite svojom glavom. Dakle, prekarizovan rad novinara podrazumeva da on ne može da piše ono što misli da treba, već je prinuđen da radi isključivo po diktatu urednika ili vlasnika medija“, ističe Mihailović.

Pred nezavisnim medijima, napominje Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije i osnivač nedeljnika „Kikindske“, nalaze se tri puta. „Jedan je da se priključite horskom izveštavanju i postanete propagandno glasilo vlasti. Drugi je da dignete ruke, kao što su to učinile ‘Vranjske’, koje su bile simbol nezavisnog lokalnog medija, jer prosto više nisu mogli u ovakvim uslovima da rade. I treći put je da nastavite da radite, jer je to jedino što umete da radite, i da se nadate da ćete dobaciti do boljih dana“, ističe Bodrožić.

Mnogi mediji na lokalu već su odabrali jednu od prve dve opcije, što je, prema rečima predsednika NUNS-a, možda i ključna razlika u odnosu na medijsku scenu iz devedesetih godina. „Veliki mediji su i za vreme Miloševića bili pod kontrolom, ali je postojala jaka lokalna mreža nezavisnih medija koji su razgrtali taj medijski mrak i krunili popularnost vladara. Danas toga nema.

Tržište ne postoji, odnosno vlasti ga kontrolišu. Oglašivači zaobilaze nezavisne medije, a konkursi za sufinansiranje medijskih sadržaja, na kojima se deli ogroman novac za naše standarde, služe za nagrađivanje poslušnih i bogaćenje lica bliskih vlastima koji su privatizovali medije“, kaže Bodrožić dodajući da je ohrabrujuće to što su evropski fondovi nešto izdašniji nego prethodnih godina, pošto su i „oni uvideli da je lokalna medijska scena potpuno devastirana“.

Slično viđenje ekonomskog stanja u medijima deli i državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Aleksandar Gajović, ocenjujući pomoć koju država trenutno obezbeđuje medijima kao nedovoljnu i ograničenu.

NJegovo mišljenje je da bi država trebalo značajnije finansijski da pomogne medijima, a kao metod predlaže model javno-privatnog partnerstva. „Ne razumem zbog čega je to toliko strašno, kada slična rešenja postoje u velikom broju zemalja. Država u tom slučaju ne bi imala nikakvog uticaja na uređivačku koncepciju, ali bi imala određenog udela vlasništva u medijima“, navodi Gajović.

Radna grupa koja je radila na izradi medijske strategije, dodaje on, propustila je da predvidi mogućnost formiranja javno-privatnih partnerstava. Međutim, ova mogućnosti i dalje postoji, imajući u vidu da je u planu izmena i dopuna medijskih zakona. A da li će ova ideja pronaći svoj put do zakona treba sačekati najmanje nekoliko meseci, dodaje Gajović, imajući u vidu da Srbiju iščekuju parlamentarni izbori, a potom i letnja pauza.

Kriza, s druge strane, verovatno neće imati toliko razumevanja za specifične prilike u Srbiji. Udariće svuda, a kao i obično, najviše će boleti one koji su i u „normalnim“ okolnostima sklapali kraj s krajem. U slučaju medija to su oni mali i nezavisni koji još uvek pokušavaju da se pridržavaju principa profesionalnog integriteta. Da li će u dolazećim mesecima cena tog profesionalnog obavljanja posla postati previsoka, ostaje da se vidi.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.