„Neželjena beogradska deca koja ne znaju pojam majke” 1Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

„Neželjena beogradska deca koja ne znaju pojam majke” glasio je jedan od naslova u dnevnom listu „Vreme”.

„’Negde u Beogradu’, upravo ‘negde na periferiji’, živi dvaesetak mališana. To su neželjena beogradska deca. Došla slučajem, ona su, mahom odmah po rođenju, poverena na čuvanje siromašnim ženama na periferiji.”

Reportaža o mališanima koja su zaboravljena negde na krajevima Beograda, tamo gde ih po mogućnosti niko ne može pronaći, govorila je o suštinskim problemima sa kojima su se ovi mališani susretali.

„U tom novom svetu deca dobijaju zasebne pojmove i mnogi odnosi iz običnog života nisu im jasni ili poznati. Iz godine u godinu oni sve više osećaju, kako sa njima nije sve u redu i neka rana ozbiljnost senči njihovo detinjstvo.”

Naselje u kome su deca živela ličilo je na sve ono što beogradska gospoda nisu navikla. Rasklimane i trošne kuće između novonastalih voćnjaka, ulice koje na to i ne liče i šarena tkanina kao posteljina, izbušena i rastegnuta po „unakrst vezanim užadima.”

„Odmah pada u oči njihova različitost. Potpuna. Ništa im nije zajedničko. Ni boja očiju i kose, ni crte, ni odelo. Neka su polunaga, neka odevena. Jedna petogodišnja devojčica, otvoreno-plavih očiju i kovrdžave kose, stavlja kamičke u džepove svoje svilene haljinice.”

„Neželjena beogradska deca koja ne znaju pojam majke” 2
Foto: Screenshot/ Digitalna.nb.rs

Domaćica je isprva bila nepoverljiva, da li prema sagovorniku ili aparatu, nije bilo sigurno, no nakon obećanja da se njeno ime nigde neće spomenuti, postala je otvorenija za razgovor i pitanja o poreklu dece.

„Dvoje dece su njeni, ostalih šestoro su na čuvanju. ‘Iz varoši’. Plaćaju za njihovo izdržavanje mesečno. Samo jedna majka ne plaća više. ‘Samo je tri meseca i dala… A dete je sada već dve godine. Čuvam ga, – kuda bi sa njim? Izgubila sam njen trag, pa šta ću… Dete je umiljato, krivo nije. Ljubimac je sviju nas’.”

Međutim, da nisu svi roditelji zaboravili u potpunosti na decu koju su poslali izvan grada, govori i činjenica da su postojali roditelji koji su, da li iz iskrenih namera ili da bi umirili svoju savest, slali i više od novca i to redovono

„Vidite onu kovrdžavu… To je Ružica… Svakoga meseca, tačno prvoga, žena njenog oca šalje po šoferu novac i paket. I sami vidite kako je odevena! Zar je to za igranje, za dete? Ali ne pomaže što ja poručujem šoferu da ne treba tako. Aja… ‘Milostiva je to poslala…’ veli on. A milostiva nikad nije dete ni videla…”

Mala Ružica nije volela cipele, bilo joj je vruće, te ih je obuvala samo svakog prvog u mesecu, kada bi šofer i dolazio. Deca su sagovornicu oslovljavali sa „teto” ili „keka”, pa čak i njena rođena.

„Gledamo tu decu koja nikada nisu protepala slatku reč ‘mama’. Mora čovek sa žaljenjem da se zapita, kako može da protiče to detinjstvo tako surovo lišeno svega onog što mu pripada. Mama… Da li su uopšte svesni toga pojma? Ne. Oni ne vezuju tu reč za nešto prisno i blisko. Čuju je od susedne dece, ali ne znaju njeno značenje.”

Mnogu decu iz ovog naselja su roditelji u potpunosti zaboravili, a pre svega majke. Pojedinih su se sećale samo bake ili neki drugi, dalji rado. U okruženju bilo je još „pomajki” i još jedanaestoro napuštene dece.

„Samo, šta će biti kad se iza tih bezazlenih očiju jave prve ozbiljne misli i saznanja o društvenom poretku i društvenim kalupima? Kako će ih skupo stati otsustvo osećanja odgovornosti njihovih roditelja”, zaključio je autor teksta.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Dnevni list „Pravda” pisao je o Milanu Rakiću povodom dvogodišnjice njegove smrti i tom prilikom podsetio na njegove brojne misli o književnosti, jeziku, ali i o sebi.

„Povodom ovoga sećanja na pesnika koji je, zajedno sa Dučićem, suvereno vladao čitavim poetskim generacijama i pre pa i posle rata, valjalo bi reći nekoliko intimnih misli Rakićevih koje je on ovde-onde izrekao o poeziji, jeziku, književnosti i o sebi.”

Brojne Rakićeve misli ostale su zabeležene zahvaljujući Branimiru Ćosiću, a većina njih bi mogla poslužiti za razumevanje dublje suštine samog Rakića i načina na koji se navodio kroz život i poeziju.

„O svojoj generaciji Rakić tu veli: ‘Svi smo mi bili zaraženi Rusima. Naravno, starim Rusima: Gogoljem, Tolstojem, Dostojevskim, Turgenjevom. Noći su se provodile nad njihovim romanima, na ručak se nije dolazilo kada se zasedi. Turgenjev je bio preveden skoro ceo, od Tolstoja najglavnije, u rđavim prevodima, ali je za nas i to bilo dobro’.”

„Neželjena beogradska deca koja ne znaju pojam majke” 3
Foto: Screenshot/ Digitalna.nb.rs

Nisu izostale ni misli o samoj srpskoj poeziji, pa je tako imao i objašnjenje zašto je generacija kojoj je pripadao otišla malo dalje od osmerca.

„O srpskom stihu Rakić tu veli: ‘Naša generacija nije se mogla zadovoljiti osmercem, jer je za nas savremeni osećaj, za našu senzibilnost, bio uzak. Mogli smo raditi kao i neki dubrovački pesnici koji su osmerac širili čak do deset slogova, u slučaju da se prvi red svršava vokalom a da drugi počinje vokalom’.”

Međutim, rešenje dubrovačkih pesnika nije predstavljalo u potpunosti rešenje i za generacije sa ovih prostora. Njima je bilo potrebno nešto više, što su i pronašli.

„Ali je nama i to bilo malo. Trebao nam je naš stih, stih koji će odgovarati našoj sadržini, i mi smo pronašli dvanaesterac. Jedanaesterac i dvanaesterac su jedina dva stiha sposobna za izraz. Novi neka traže. Novi neka pokušaju da dadu nov ritam, nov talas.”

Podstičući mlade naraštaje tog doba da tragaju za novim formama, kako stihova, tako i ritma, nije propustio priliku da podseti i na sve ono što naš jezik nudi, ali i na sve što je neophodno kako bi se to i iskoristilo na pravi način.

„U našem jeziku kriju se neslućena pogatstva. Naravno, instrument se mora znati do u tančine, ako se hoće biti primaš. A za to je potreban rad. Izraziti ono što osećate nije lak posao. Pravi izraz ne dolazi s nema. Treba tražiti, treba pronaći ono pravo, ono odgovarajuće. Znači rad, glačanje, prepravka, traženje.”

Za njegovu godišnjicu bilo je predviđeno okupljanje njegovih prijatelja, čitalaca i poštovalaca i evociranje uspomena i sećanja na njega kroz njegova dela.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.