Opravdavanje propale politike u Iraku

Administracije predsednika Džordža Buša saopštila je da namerava da Iransku revolucionarnu gardu stavi na svoju listu međunarodnih terorističkih organizacija. Zaoštravanje kursa prema Iranu, koje odražava sve izraženije frustracije Bele kuće zbog zastoja u primeni paketa sankcija Saveta bezbednosti, ima dvoslojan cilj. Na jednoj strani to je deo je šire strategije da se pojača međunarodna izolacija Teherana, naročiti kroz bilateralne, diplomatske, finansijske i trgovinske sankcije koje će slediti diplomatski, bankarski i poslovni krugovi ostalih zemlja, pre svega američkih bliskih saveznika. Na drugoj, da se koliko-toliko suzbije terorizam u Iraku, gde Iranci, prema tvrđenju Vašingtona , pomažu istovremeno i pobunjenim šiitima i sunitima, i šire na Bliskom istoku, a da se istovremeno stvore uslovi za što časnije povlačenje američkih snaga iz Iraka.
Iako ukaz iz Bele kuće još nije zvanično stupio na snagu, već sada je izvesno da je takav potez više simboličan nego što bi mogao imati stvarno dejstvo na terenu. Pre svega, kako procenjuju nezavisni analitičari, malo je verovatno da će takva odluka imati bilo kakav primetan uticaj na terorizam u Iraku. Osim toga, stavljanje Garde na terorističku listu teško može da naudi ideološkoj podršci koju Teheran pruža Hezbolahu u Libanu. Vašington, inače, tvrdi da Iranci naoružavaju ovu šiitsku organizaciju, što Teheran odlučno demantuje. Slično tome, neke veće štete neće pretrpeti ni politička ni finansijska podrška Teherana Hamasovom rukovodstvu u Gazi, njegove veze s ekstremnim palestinskim grupama u Siriji, ili navodno snabdevanje avganistanskih talibana oružjem.
U svemu tome Iranska revolucionarna garda može imati neku ulogu, ali i ne mora. Garda ima na stotine hiljada pripadnika koji su stacionirani u brojnim bazama širom zemlje. Najveći deo njih ne igra ama baš nikakvu ulogu van iranskih granica. Mnogo opasniji po američke interese jeste njen militantni izdanak Al Kuds koji su iza većine iranskih neprijateljskih akcija u Iraku, bar kako procenjuju zapadne obaveštajne službe. Ekstremisti iz Al Kudsa, kojima je nekada pripadao i sam predsednik Ahmadinedžad, ne mogu biti „disciplinovani“ ili iskorenjeni finansijskim i drugim sankcijama, a najmanje stavljanjem na američku terorističku listu. Dok Revolucionarna grada kao organizacija ima ogromne poslovne interese u Iranu, jer poseduje fabrike, hotele, nekretnine, dotle se ekstremisti iz Al Kudsa ne rukovode materijalnom dobiti. Oni neće, jednostavno, dati ni pet para hoće li nemuslimanski poslovni ljudi dva puta razmisliti pre nego što se upuste u poslove s Revolucionarnom gardom.
Teško je poverovati da američkim planerima i stratezima nisu bili poznati takvi podaci, pa se onda postavlja pitanje zašto se Bele kuća odlučila na takav potez koji će samo ujediniti političare u Iranu i dovesti do nove eskalacije neprijateljstava između dve zemlje? Poštena analiza nudi jednostavan odgovor. Reč je, prema svemu sudeći, o propagandnom potezu koji je prvenstveno motivisan unutrašnjepolitičkim razlozima. Ukaz Bele kuće deluje samo kao još jedan u nizu pokušaja diskreditovanog predsednika da opravda krajnje neuspelu iračku politiku koju bi Kongres već narednog meseca mogao da odloži na smetlište. U tom kontekstu Bušov prvenstveni cilj je da u američkoj javnosti očuva utisak o pojačanom pritisku na Iran u trenutku kada se tvrdi da je mešanje Teherana u iračke stvari dostiglo vrhunac – a u manjem stepenu u Avganistanu – i da su američke i koalicione snage izložene vojnim pritiscima bez presedana. Vrlo je verovatno da bi takva odluka mogla da bude i uvertira za nove i dalje akcije protiv Irana, kako u Iraku tako i na nuklearnom frontu u Ujedinjenim nacijama u septembru, kad zaseda Generalna skupština. U taj scenario vrlo dobro se uklapaju predložena prodaja naoružanja državama Zaliva, Egiptu i Jordanu u vrednosti od 20 milijardi dolara i Bušov predlog o održavanju velike bliskoistočne konferencije u novembru.
Proširivanje terorističke liste, prodaja oružja i mirovna konferencija koja je navodno posvećena izraelsko-palestinskom sukobu, samo su u stvari deo tekućih nastojanja da se izgradi nekakva antiiranska alijansa u regionu pred pretpostavljeno američko povlačenje iz Iraka. Istovremeno, predsednik Buš pokušava time da odloži povlačenje što je duže moguće, kako bi američkim planerima dao vremena da minimiziraju diplomatske i druge dobiti Irana koje donosi smanjenje američkog prisustva i tako stvore uslove za što bezbolnije vojno povlačenje.
Nedavni samoubilački napadi u blizini Mosula na severu Iraka, jedni od najkrvavijih od početka rata 2003, još su jedan aspekt iračke završnice, nimalo povoljan za Vašington. Američki protivnici svih boja i nijansi našli su izgleda zajednički interes i sve su odlučniji da proces povlačenja učine što je moguće krvavijim i što sramnijim za SAD.