Otvoreno pismo Nedeljnika Ministarstvu kulture i informisanja 1Foto: N1

Njegovo obraćanje prenosimo u celosti:

„Poštovani,

U Nedeljnik je u sredu 29. januara stigao Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Ministarstva kulture i informisanja u kojem se traži da se oglasim krivim zato što sam “učinio prepoznatljivim dete u tekstu o vršnjačkom nasilju”, objavljenom pre više od dva meseca, odnosno 21. novembra 2019. godine, pod naslovom “Nije to ‘Ma to su deca, toga je uvek bilo’, moja Lena je ostala invalid posle tuče u školi”.

Moram da priznam da u svojoj novinarskoj karijeri nisam bio u većem šoku.

Da krenemo redom.

Ovo je tekst, odnosno potresna ispovest Milice Sretenović, majke male Lene, koja je u oktobru 2018. doživela moždani udar posle jakog udarca u glavu njenog vršnjaka, a na šta nisu reagovali ni škola, ni ministarstvo, niti bilo ko.

Preko majke Alekse Jankovića, Milica je stupila u kontakt sa Nedeljnikom, odnosno našom novinarkom i urednicom Anom Mitić koja se ovom temom bavi više od 10 godina, koliko i ja sarađujem sa njom.

Ana Mitić je, a to nije nebitno za ovu temu, prva pisala o slučaju dečaka Alekse Jankovića, koji se ubio u 14. godini posle vršnjačkog nasilja. Nakon toga Ana Mitić i ja pokrenuli smo u saradnji sa UNICEF-om veliku akciju “Stop nasilju u školama”.

Kao rezultat uveden je “SOS telefonom za žrtve vršnjačkog nasilja”, koji sam ja pustio u rad sa tadašnjim ministrom kulture Žarkom Obradovićem.

Do sada je na taj broj stiglo 840 prijava, a napravljena je i mreža od 76 savetnika u 17 školskih uprava.

Delovi “Aleksinog zakona” uvršteni su u Zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, koji je izglasala Narodna skupština.

Za izveštavanje o slučaju Alekse Jankovića i problemu vršnjačkog nasilja Ana Mitić je dobila UNICEF-ovu nagradu za najbolji tekst o nasilju nad i među decom, dok sam ja ispred lista koji sam predstavljao dobio Svetosavsku nagradu za poseban doprinos razvoju obrazovanja i vaspitavanja u Republici Srbiji od Ministarstva prosvete i nauke, što je jedinstven slučaj za jedan mediji.

Ana Mitić pokrenula je i vodila slučaj porodice Nastić u Americi, nakon čijeg pisanja su ovoj porodici vraćena deca.

I tako dalje, i tako dalje…

Zašto ovo pišem?

Samo da pokažem koliko su Nedeljnik, kao i naša novinarka i urednica Ana Mitić, pozvani da se bave ovom temom.

Upravo je tako došlo i do ovog teksta.

Lenina majka kontaktirala nas je preko Aleksine majke, nakon čega je naša novinarka otišla u Kragujevac, i po svim novinarskim pravilima i kodeksima, uradila ovu za nas veoma važnu, ali ne tiražnu ili senzacionalnu vest.

Kontaktirana je škola, napravljna ispovest sa majkom male devojčice, sa posebnom pažnjom da se njen interes bilo gde ne ugrozi.

Ovu temu iz Nedeljnika preuzeli su mnogi mediji, kao i televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Za razliku od mnogih Nedeljnik je, upravo suprortno svemu što kaže Ministarstvo kulture, do kraja štitio indentitet devojčice, ne objavljujući njene slike za koje smo imali odobrenje da ih objavimo, ili bilo šta što bi otkrilo identitet devojčice.

Da, opet, krenemo redom:

1) Nigde nismo učinili identitet lica prepoznatljivim! Državni sekretar Ministarstva kulture u tužbi navodi da je “prema shvatanju Ministarstva, objavljivanjem imena maloletnika (Lena), imena i prezimena majke maloletnika (Milica Sretenović), imena i prezimena direktora škole (Milutin Spalević), mesta iz kojeg je maloletnik (Kragujevac), škole i razredu koji pohađa (OŠ Stanislav Sremčević, tada učenice petog razreda), dovoljni da se utvrdi identitet maloletnika…”.

Važno je da za ovaj postupak da se sud, kao i javnost, upozna sa činjenicom, ako već Ministarstvo kulture nije, da prezime koje nosi dete uopšte nije isto kao prezime majke. Ona ima očevo prezime, i Nedeljnik tu činjenicu nije objavio u javnosti.

To je bio jedini razlog zbog kojeg smo, stavili ime devojčice, a ne samo inicijale, pošto je to potpuno u skladu sa novinarskom praksom i kodeksima.

Spomenuti direktor škole je sagovornik u tekstu i imamo pisani dokaz njegove izjave dostavljene redakciji Nedeljnika, što je opet urađeno po pravilu novinarske druge strane.

Nedeljnik je, naravno, imao ime i prezime dečaka koji je povredio Lenu, ali upravo zbog zaštite maloletnika, nije objavljeno ni njegovo ime, niti bilo šta što bi otkrilo njegov identitet na bilo koji način.

Nedeljnik je odlučio da ne objavi sliku devojčice, čak ni za zamućenim licem, ili florom preko očiju, kako nalaže Zakon o informisanju, upravo zbog želje da do kraja zaštitimo interes maloletnika.

Na osnovu imena grada, škole i razreda nikako nije moguće široj, pa ni užoj javnosti, da prepozna identitet maloletnika.

Kragujevac je četvrti grad po veličini u Srbiji koji ima 150.850 stanovnika, po podacima UN za 2015, dakle nije reč o “maloj sredini u kojoj se svako poznaje”.

Kragujevac ima stanovnika tačno koliko i tri centralne beogradske opštine (Stari Grad 55.543 stanovnika, Vračar 58.386 i Savski venac 42.505), pa je ovaj argument više nego bespretmetan.

Na kraju, Osnovna škola „Stanislav Sremčević”, kako navodi na svom sajtu, jedna je od najvećih škola u Kragujevcu, i ima ukupno 1.065 đaka, dakle više od gotovo svih škola u centralnim beogradskim opštinama. Oni su rasporedeni u 43 odeljenja tako da ni na taj način nije moguće otkriti identitet maloletnika, a posebno što Nedeljnik nigde nije naveo u kojem je razredu bila maloletnica.

2) Nedeljnik se sa dužnom pažnjom ophodio prema maloletniku, poštujući integritet i dostojanstvo žrtve i vodeći računa da ne nastane šteta po njegov razvoj, doživljaj njegove lične vrednosti i slike o sebi ili da mu se ugroze zdrvlje i bezbednost. O tome valjda najbolje svedoči majka maloletnika Milica Sretenović koja se u svim javnim obraćanjima zahvaljivala Nedeljniku na tekstu koji je pokrenuo ovaj slučaj, a koja je spremna da na sudu svedoči da njeno dete nije pretrpelo nikakvu štetu objavljivanjem ovog teksta, niti da su povređena prava ili interes maloletnika.

Naravno, naša ideja nije da je dodatno izlažemo stresu, što sada samo čini Ministarstvo kulture ovakvim dopisom.

3) Nije tačna tvrdnja Ministarstva da odgovorni urednik nije preduzeo sve neophodne mere kako bi se zaštitio najbolji interes deteta i obezbedila njegova prava u javnom medijskom prostoru. Odgovorni urednik i autorka teksta nijednom rečenicom nisu ugrozili interes i prava deteta, iako su pojedine informacije i izjave sagovornika bile takve da bi identitet maloletnika mogao da bude otkriven i sa dužnom pažnjom su vodili računa o maloletniku.

4) Koliko je Ministarstvo kulture, odsek informisanje, paušalno pristupilo ovoj tužbi najbolje svedoči činjenica u kojoj su napisali “da je uvidom u impresum koji se nalazi na 3-oj stranici medija Nedeljnik: Nedeljne novine, u izdanju od 21. novembra 2019. godine utvrđeno da je odgovorni urednik navedenog medija Veljko Lalić”. Uvidom u impresum ovog broja, kao i svih prethodnih 420 brojeva, stoji da je Veljko Lalić, glavni urednik, a Marko Prelević odgovorni urednik, iako ja time ne želim da bežim od odgovornosti, pošto registar medija ne poznaje takvu podelu.

Ali, neozbiljno je da Ministarstvo u jednoj tako žustro sročenoj tužbi nije uspelo da navede tačno ni impresum na koji se poziva.

5) Iako nisam pravnik, čitajući Zakon na koji se poziva Ministarstvo moram da postavim pitanje njegove “aktivne legitimacije”, odnosno da li Aleksandar Gajović kao državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja ima pravo da pokreće postupak u zaštiti prava i interesa maloletnika, jer u slučajevima eventualnog prekršaja Zakona pravo na to ima samo “onaj ko je lično pogođen ili uz njegov pristanak”.

Član 102. Zakona o javnom informisanju propisuje da pravo na podnošenje tužbe ima lice koje je lično povređeno objavljivanjem informacije, odnosno zapisa. Zatim, pravo na podnošenje tužbe ima i pravno lice čija delatnost ima za cilj zaštitu ljudskih prava u slučaju povrede zabrane govora mržnje i prava i interesa maloletnika. Ako se informacija, odnosno zapis odnosi na određeno lice, pravno lice može podneti tužbu samo uz pristanak lica na koje se informacija odnosi.

Posle svega, mogu da zaključim da je Ministarsto kulture, odsek za informisanje, podneo ovu tužbu, i to sa velikim zakašnjenjem, nakon medijskih natpisa oko tužbi koje je pokrenuo oko priča o kidnapovanoj Moniki Karimanović.

O tom slučaju Nedeljnik naravno nije ni na koji način senzacionalno pisao, tako da pretpostavljam da ceo ovaj slučaj služi kako bi se relativizovala tužba Ministarstva kulture protiv nekih tablioda, i optužio Nedeljnik koji za devet godina postojanja nije imao nijednu pritužbu Saveta za štampu, a kamoli ovakvo kršenje novinarskog kodeksa.

Ovde nije reč o senzacionalističkom teksu, niti povećanju tiraža na teret žrtve, pošto Nedeljnik ovaj tekst nije imao na naslovnoj strani, niti je pokušavao na njemu da zaradi. Tekst je štampan na stranama od 38. do 41. i jedini interes je bio interes majke i deteta, kao i da se u sasvim jasnom javnom interesu otvoreno stane na put vršnjačkom nasilju u zemlji i pomogne žrtvama.

Očekujem zato od Suda da odbije Zahtev Ministarstva kulture i informisanja, a kao otac trinaestogodišnje devojčice, tačno koliko danas ima Lena, izražavam gnušanje ovakvim postupkom Ministarstva kulture i informisanja“.

S poštovanjem,

Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.