Univerzalna država želelo je da bude papstvo – i to nije uspelo. Pokušavali su Englezi, Francuzi, Nemci, Rusi, pa i Poljaci s Litvancima. Niko nije uspeo. Nolens volens, razni narodi, države i religije morali su da žive jedni pored drugih, međusobno ratujući, mrzeći se i uzajamno se prezirući, ali nigde nisu mogli da pobegnu, promene geografski položaj, stvarajući društveni sistem, pravo i kulturu, koji su postepeno postajali zajedničko dobro svih. Do izvesnog trenutka jezičke barijere i nepismenost dovodili su do toga da se to zajedničko dobro odnosilo samo na malobrojne, ali nastanak filma i televizije učinio je da sada dopire do svih. Naročito televizija, ta prava biblia pauperum, knjiga siromašnih analfabeta, postala je ono što su u hrišćanskim hramovima bili slikarstvo i vajarstvo, opšti izvor informacija i inspiracija. Ovaj dobrovoljno-prisilni savez doneo je neverovatno bogatstvo misli, formi, doživljaja i emocija. Štaviše, nisam siguran da lavlji deo tog bogatstva ne čine sećanja na ratove i sukobe, uzajamne nepravde i premoći, ili će minula mržnja da poveže jače od trajnih, dobrih, ali samo toplih veza.
Politika postaje istorija, istorija legenda, a legenda, pak, služi svima. U toj legendi ima mesta za sve, ali šta da se radi, ne u istoj meri. Glavnu ulogu igraju, i verovatno će uvek tako biti, zemlje koje je obuhvatala „prva Evropa“, još ona antička. Francuzi, Grci, Italijani, Englezi, Španci, Nemci ili Švajcarci uvek će na nas Slovene i Skandinavce gledati s izvesnom popustljivošću, kao na skorojeviće, još ne naročito upućene u salonske manire. Zašto tome da se protivimo, kad je to istina? Najbolji odgovor je da im se pokaže da se ne moramo učiti smislu za humor.
Na savremenu Evropu pristali smo svi. Od jednog kraja kontinenta do drugog, od portugalskih Luzijada (ep Luiša de Kamoenša, koji u deset pesama opevava čuveni istraživački pohod Vaska de Game u Indiju – prim. prev.) do finsko-estonskog nacionalnog epa Kalevale, od Drakulinih dvoraca do solovjeckih manastira. Višejezična, višenacionalna, višereligijska, iz Biblije, iz Eda, pa i iz Kurana, nadasve iz antičkog doba i Deklaracije o pravima čoveka i građanina, iz kojih proističe zajednička legenda, jeste snaga jednako jaka kao ekonomija, vojska i pravo čitavog kontinenta. Pod parolom taksa, doplata i poreza sprovode se reforme, ponekad podižu revolucije, ali otadžbine nastaju isključivo pod zastavom legende. A Evropa ne može biti manje od otadžbine, iako je očigledno da nam nedostaju političari koji bi to razumeli. Ne znam da li mi je svejedno kakva će biti administrativna rešenja, da li će to biti „Evropa otadžbinâ“ ili, samo otadžbina. Jedno s drugim verovatno moraće da se poveže, to je već briga političara, koji sanjaju o tome da postanu činovnici. Nije posao pisca da rešava ove probleme.
Međutim, Evropa mora da bude sila, jer u deo joj pada da između ostalih sila postoji. Prva svetska sila danas su Sjedinjene Američke Države, ali sutrašnji dan može da donese mnoga iznenađenja. Ne treba biti politikolog da bi se navelo četiri ili pet drugih kandidata. Nema sumnje, među sobom će da se nadmeću velesile. Dakle, treba postati sila, dobiti svoj udeo i dobro ga obavljati. Nadajmo se da će rivalitet velikih sila biti prijateljski, ali u toj nadi treba da budemo veoma oprezni. Istorija čovečanstva pokazala je da ratovi izbijaju iz iracionalnih razloga, često zbog hira jednog čoveka, a sve se uvek može nekako opravdati. Vlada mišljenje da Eskimi, obuzeti surovošću svakodnevnog života, ne znaju za rat. Eskimska predanja i legende, međutim, ne potvrđuju ovakvu navodnu miroljubivost. I Eskimi vode ratove, mada su to sukobi veoma malih, porodičnih ili najviše plemenskih razmera. Island Vikinga, takođe, nije vodio ratove (izuzev pljačkaških pohoda), jer s kim bi, zapravo, trebalo da vode rat? Ipak, sage nam govore o neprestanim međusobnim borbama između rodova i porodica, dug je spisak pokolja, ubistava, potpaljivanja i osveta koje traju pokolenjima. Pa i u najtežim okolnostima čovek nalazi dovoljno snage da ujede drugog čoveka.
Hladni rat u dvadesetom veku pokazao je da je moguće stanje ravnoteže straha, da i najveće neprijateljstvo ne mora dovesti do krvavog kraja. Si vis pacem, para bellum – znali su još drevni narodi.
Zemlje Evropske unije imaju još jednu brigu. Da li se u tako bliskoj uzajamnoj vezi neće izgubiti nacionalne posebnosti? Neće li doći do odnarođenja? A šta s pojedinačnim jezicima, na koje smo tako ponosni? To su veoma ozbiljni strahovi, mada sam gotovo siguran da se neće ostvariti. S procesom integracije tesno je povezana suprotna težnja – izdvajanje i jačanje lokalnih grupa. U višenacionalnoj državi, ili kako god da nazovemo ovaj administrativni oblik, svaki narod, pa i najveći, u odnosu na celinu automatski je „nacionalna manjina“, u velikoj meri naklonjena integraciji. Što je grupa manja, ova unutrašnja integracija je jača – to bi se moglo pokazati i na primeru. Stvar je verovatno univerzalna i bar u današnje vreme ne podleže sumnji.
Nastavlja se