Posete su 15 minuta. Pa i u zatvorima imaju pola sata! 1

Uskoro će 300 dana kako korisnicima domova za stare, kojih je u Srbiji preko 23.000, nije dozvoljeno da napuštaju ustanove u kojima žive osim u izuzetnim okolnostima.

Najbliži mogu da ih posete ali bez dodira i zagrljaja, na udaljenosti od dva metra, 15 minuta. U trenutku pisanja ovog teksta u ustanovama socijalne zaštite bilo je zaraženo 1.667 korisnika. Koliko ih je obolelo od korona virusa od početka epidemije – ne zna se. Ne zna se ni koliko ih je preminulo. Vakcine su stigle za 2.400 starih, najavljeno je da će ih biti još. Niko međutim još nije najavio kada će stanari domova, na čija se leđa spustio najveći teret da spreče širenje virusa i preopterećenost zdravstvenog sistema, moći da izađu napolje.

Sofija Većkalov, pedijatar i dečiji kardiolog u penziji, stanarka doma u Novom Sadu, govorila je za Danas kako je izgledao život prethodnih meseci. Njenu poruku sažima reč – strpljenje. I razumevanje za sve one, pogotovu mlade, koji strpljenja nemaju jer se čini da ako se planovi ne ostvare odmah, više neće biti vremena. Sa svoje 82 godine ona veruje da će biti i da će na proleće doći dan kada će prošetati pored Dunava.

– Kada je doneta odluka da se domovi za stare zatvaraju, nikome nije bilo prijatno, ali niko nije ni očekivao da će ovoliko dugo da traje. Posmatrali smo to kao kratkoročne neophodne mere. Sada je međutim već deveti mesec kako su domovi zatvoreni. Neki ljudi su očajni, preplavljuje ih depresija, brže tonu u demenciju nego što bi se očekivalo u njihovim godinama, obuzima ih strah. Ja sam opet navikla da moram da prebrodim sve što me u životu snađe. Kad pričam sa prijateljicama koje su izvan doma, nema velike razlike između naših života – one znaju da u svakom trenutku mogu da izađu ali ne izlaze jer se boje infekcije. Na kraju, ne doživljavam sve ovo kao preterano tešku situaciju, samo molim boga da oni koji su meni bliski ostanu zdravi. I ne plašim se previše za sebe. Kao lekar učestvovala sam u eliminaciji variole vere. Mi smo navikli na bolest.

Ono na šta nismo navikli i na šta je teško naviknuti se jeste izolovanost koja nas okružuje. U našem domu mi nemamo dvorište, imamo jednu veliku terasu, na kojoj je u početku moglo da boravi samo pet korisnika istovremeno. A onda ko će izabrati tih pet – dođeš kao šesti, vidiš da nema mesta, okreneš se nazad u sobu. Opet, u jednom periodu i ta terasa je bila zatvorena zbog radova na zgradi doma, tako da smo mogli da šetamo jedino po hodnicima. Terasa je sada otvorena, a vremenom su malo i ublažena pravila pa može biti više ljudi na njoj ali uz mere zaštite. Opet i svaka bliža komunikacija sa rođacima i prijateljima praćena je nizom striktnih pravila. I korisnici i posetioci moraju da nose maske i vizire, da stoje na dva metra jedni od drugih a cela poseta je ograničena na 15 minuta… I ako se onaj koji čeka posetu ne snađe najbolje, pa čeka na pogrešnim vratima, onda se to pretvori u deset minuta. Šta je 15 minuta, pa i u zatvorima imaju pola sata? Bilo je tokom leta prilike da se domovi otvore, kao što je to urađeno recimo u Zagrebu, koji je nama blizak, na nekoliko nedelja, ali je nažalost ta šansa propuštena. Meseci su tako prošli.

Potrebno je ogromno strpljenje, da kažete sebi – dobro, proći će i ovo. Razumem da mladi nemaju to strpljenje. Nije samo nama ukradena ova 2020. godina, svima je ona oduzeta. I možda je mladima koji ispred sebe imaju toliko želja i planova ta krađa još teža.

Ja ću uskoro imati 82 godine. To malo ko doživi. Mnogi moji prijatelji su već odavno na drugom svetu. Šta još mogu da očekujem od života? Nemam ja sad nekih zadataka koje bih morala da obavim, pa da budem nestrpljiva. Srećna sam što dosta stvari još uvek mogu da uradim sama – da uredim prostor u kome živim – i na taj način bar malo pomognem našem osoblju koje je preopterećeno, jer nas stare najviše rastužuje kada više nismo od koristi.

Ne znam šta će doneti sledeća godina. Svi dosta očekujemo od vakcine, koja je ipak po mom mišljenju morala biti prvo data zdravstvenim radnicima koji su dragoceni za ovo društvo. Virus je i dalje nepoznanica za čitav naučni svet a nama jedino ostaje nada da ćemo na proleće moći da izađemo, prošetamo pored Dunava i vidimo malo sunca.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.