Prijatelji i poznanici napuštaju Nemačku

Molim Vas, samo kratko – zamolio je Gebels izvinjavajući se – imao sam posla u blizini. – Bilo mi je neprijatno, ali nisam se usuđivala da ga odbijem. Kada sam zamolila služavku da nam napravi čaj, odbio je:
– Nije potrebno, nemam mnogo vremena, moram večeras na jedan skup.
– Šta Vas je dovelo k meni, doktore?
– Zabrinut sam, pa sam hteo da porazgovaram sa Vama.
– Ne mislim da sam prava osoba za to.
Gebels se nije osvrnuo na moj odgovor već je počeo da govori o svojim ličnim problemima, ali pre svega o svojim političkim aktivnostima. Način na koji je govorio delovao je nadmeno i arogantno.
Tako je rekao:
– U Rajhstagu sam ja taj koji povlači nevidljive konce i pokreće lutke.
To je zvučalo tako cinično da mi je u tom trenutku izgledao kao pravi Mefisto. Mogla sam da zamislim da bi, ako bi okolnosti to zahtevale, isto tako mogao da služi i Staljinu. Bio je to opasan čovek.
Iako sam zamolila Gebelsa da više ne dolazi, to ništa nije promenilo u njegovom ponašanju. Mora da je već odavno primetio da nisam gajila simpatije prema njemu, ali to što sam ga odbijala, njega je samo još više privlačilo. Očigledno nije mogao da razume da je moguće da neka žena odoli njegovom šarmu. Na kraju je čak došlo do jedne neprijatne situacije. Odbila sam da ga primim u svoj stan. Međutim, kada je obećao da će doći samo još jedan, poslednji put, na žalost sam pristala u nadi da će me konačno ostaviti na miru. Stvarno se ponašao poput zaljubljenog školarca. Blistavih očiju je opisivao kako je još 1926, pre šest godina, na premijeri mog prvog filma „Sveta planina“, stajao ispred palate UFA želeći da me vidi uživo.
Do tada sam mislila da mu se dopadam samo kao glumica, a sada je postalo jasno da su njegova osećanja bila usmerena prema meni kao ženi. Dok mi se tako udvarao, pogled mu je pao na otvorenu knjigu, bio je to Ničeov „Zaratustra“. Uzeo je u ruke i, počevši da lista, pitao me da li volim Ničea, što sam potvrdila.
– Naročito mi se – rekla sam – sviđa njegov jezik i, pre svega, lirika. Da li su Vam poznate Ničeove pesme? – Klimnuo je glavom udubivši se u knjigu. A onda je poput nekog glumca počeo glasno da čita „Zaratustru“. Bilo mi je drago što mu je to odvuklo pažnju. Međutim, odložio je knjigu i prišao mi, gledajući me kao da hoće da me hipnotiše:
– Priznajte – rekao je – da volite Firera.
– To je potpuno besmisleno – viknula sam – Hitler je fenomen kome mogu da se divim, ali ne i da ga volim.
Na to je Gebels prestao da vlada sobom:
– Morate da postanete moja ljubavnica, potrebni ste mi, moj život je bez vas samo patnja! Volim vas već toliko dugo! – Zaista je pao na kolena preda mnom počevši da plače. Kada je zatim obgrlio moje noge, to je već bilo previše. Odmaknuvši se, naložila sam mu da napusti moj stan. Potpuno je prebledeo, a kada je počeo da okleva, viknula sam:
– Kakav ste Vi čovek! Imate tako krasnu ženu i slatko dete! Vaše ponašanje je sramotno!
Gebels:
– Ja volim svoju ženu i dete, zar ne razumete? Ali, volim i Vas i zbog vas bih podneo bilo koju žrtvu.
– Idite doktore – viknula sam uzbuđeno – idite, Vi ste poludeli.
Otvorila sam vrata od stana i pozvala lift. Otišao je pognute glave i ne pogledavši me.
Ovo poniženje mi kasniji ministar propagande nikada nije zaboravio…
*
Nakon šestomesečnog odsustva iz Berlina morala sam prvo da se naviknem na taj velegrad i na promene koje su se zbile u Nemačkoj. To da je Hitler postao rajhskancelar, saznali smo još na prelazu Bernina, ali nismo čuli ništa o spaljivanju knjiga u maju ispred Univerziteta i o početku izopštavanja Jevreja i njihovom bojkotu u svim gradovima. Bila sam krajnje zaprepašćena i uznemirena.
Među pismima koja sam dobila pronašla sam pismo svog prijatelja Manfreda Georga iz Praga u kome je napisao da je, kao i mnogi drugi njegovi poznanici, morao da emigrira, budući da više nije bilo moguće raditi u Nemačkoj. Hteo je da pokuša da ode u SAD, a najviše me je potreslo to što je meni poželeo sreću. Dobila sam pismo i od Bele Balaša s kojim sam bila u prijateljskom odnosu. Pismo je stiglo iz Moskve. Bio je ubeđeni komunista, hteo je da zasad ostane u Rusiji i da se kasnije vrati u svoju mađarsku domovinu. Plakala sam držeći ta pisma u rukama.
Sve više vesti mi je stizalo o prijateljima i poznanicima koji su napustili Nemačku. Oba moja doktora: dr Lubovski, verenik moje prijateljice Herte, i dr Kon, čuveni ženski lekar, bili su još u Berlinu. Mnogi poznati jevrejski glumci i glumice, poput Elizabet Bergner, više nisu glumili, a Maks Rajnhard i Erih Pomer su već napustili Nemačku. Kakve užasne stvari mora da su se odigrale! Ja sve to uopšte nisam mogla da razumem. Šta je trebalo da učinim? Od decembra nisam čula ni glasa o Hitleru, a naravno ni o Gebelsu, i zbog toga sam bila srećna. Pošto je Hitler došao na vlast, više nisam želela da budem s njim u kontaktu.
Nastavlja se